Vraćanje izvoru III

Iskreno prosvetljenje

„Nauči da budeš smiren i bićeš srećan“ – Paramahansa Jogananda

Živimo u doba bezbroj mogućnosti, posebno poslednjih godina ekspanzije različitih duhovnih puteva, tehnika i učitelja. Svaka od tih tehnika nas uči da trebamo da umirimo razuzdani duh kako bi dostigli nekakvu svetlost. A da li je to zaista rešenje svih naših problema? Često sve te tehnike zahtevaju potpuni mir i tišinu, savršenu koncentraciju, izbalansirano telo... Da bi smo bili u mogućnosti da ovladamo takvim tehnikamo moramo se izolovati od buke, „negativnih vibracija“, drugih ljudi. Tišina i izolacija nas vodi u ništavilo, ništavilo na put ka prosvetljenju. Upalite svetlo sijalice i zagledajte se direktno u njenu svetlost – šta će se desili? Izgubićete vid, oči će početi da vam suze i u krajnjem slučaju zaboleće vas glava. Da li su to pozitivni i prijatni osećaji? Šta su zapravo negativne vibracije? Magnet ima pozitivan i negativan pol, što znači onaj koji privlači i onaj koji se privlači – jedno bez drugog nemaju funkciju. Zašto se onda pokušavamo osloboditi tog „negativnog“ što neki kažu. A sa druge strane kada pričamo o svetlosti i tami – zar je noć toliko loša, zar se ne odmaramo u tami noći, zar zvezdano nebo nije prekrasno, zar nije senka ta koja nam pruža utočište i zaštitu? Kada sve ovo sagledamo, da li nam onda metode novog doba koje nas vode do oslobađanja od „negativnog“, koje nas vode do savršenog mira i svetlosti, zaista pomažu, zaista čine nešto dobro za nas?

Priroda je čoveku podarila jedan par nogu koje mu omugućavaju da je bolje, lakše i brže kreće. Kao deo prirode prvi čovek je bio slobodan, dvalj i razuzdan, neukroćeno biće. Kao takav bio je u dodiru da svojim primarnim instinktom, intuicijom, pio je povezan sa prirodom i prirodnim tokovima. Prvi čovek bio je prilagođen svakoj promeni, imun na većinu bolesti i snažnji i izdržljiviji. Kasnije promene u društvu su ga sve više zatvarala, organičavale i činile slabijim. Samim tim izgubio je i primaran duh, onaj do kojeg u suštini pokušavamo da stignemo – ono što zapravo jesmo u čistoj ditinjoj, animalnoj prirodi – Slobodni. Što se više odaljavao od okruženja, zemlje, svoje sopstvene prirode, i gubio sebe, transcedentovao, postajao je i tumor društva, postajao je ne prilagođena jedinka, „individua“, izgubio je onaj jedini i najmoćniji lanac koji ga je spajao sa okruženjem, a to je ljubav. Ljubav je harmonični osećaj, jak i intenzivan, jako sličan onome osećaju kada plešemo u ritmu opijajućih tonova. Osećaj ultimativne strasti, prijatne napetosti, beskrajne sreće. Da pojasnimo jednu svar – kada govorimo o odvajanju govorimo o odvajanju od sostvene primarne prirode, a ne od odvajanju od društva, jer je samo društvo i stvorilo tu presiju da se jedna jedinka povuče.

Ovaj problem disharmonije uvidele su razne duhovne škole i mnoge imaju teoriju da osamljivanje u tišini i mirovanje mogu dovesti do spasenja, prosveljenja i poboljšanja. Naprotiv harmonizacija je moguća samo ako balansiramo unutrašnji osećaj, probudimo to primarno, slobodno u nama i taj osećaj ultimativne sreće prenesemo na druge, na svoje okruženje, podelimo sa njima, zaplešemo sa njima, divlje, slobodno i razuzdano. Probajte – onda kada ste tužni, napeti, besni, depresivni, pustite omiljenu dinaičnu, brzu i jaku muziku, ustanite i plešite u njenim ritmovima, videćete kako se vaša unutrašnja energija menja, i najad stvara taj tračak sreće koji će probuditi onu primarnu čistu energiju i dati vam snagu da se borite.

Drevni čovek je slušao zvuke iz svog okruženja, zvuke prirode: žubor potoka, krckanje lišća i grana u šumi, viorenje vetrova, krik i pesmu ptica, zujanje pčela, topot kiše – svi tu zvukovi stvorili su ritam, i instinktivno taj drevni čovek krenuo je da se kreće u ritmu. Verovao je ukoliko imitira pokrete životinja dobiće istu moć kao one: mahao je rukama imitirajući mahanje krilima, skakao je imitirajući let ptica, uvijao je kičmu imitirajući gmizanje zmija, udarao stopalima o zemlju imitirajući hod slona, trčao je mašući rukama imitirajući kretanje vetra – i sve to u ritmu zvukova prirode. Shvatio je da taj instinktivni ritual koji ga je uskladio sa prordom, ga čini srećnim, budi onaj ultimativni osećaj poput ljubavi. Počeo je i sam da stvara zvuke, muziku i pesmu, i plesao je satima, besomučno, razuzdano i ekstatično – ekstaza plesa je vodila u trans, a putem transa uspevao je da prodre iza granica nesvesnog, granica drugih svetova, paralelne realnosti, dubljih dimenzija. Plesao je sa duhovima drveća, vilama, sa moćnim bogovima, duhovima predaka, totema... Sticao je unutrašnju mudrost. Taj čovek bio je šaman, bio je umentik, bio je prvi plesač.

Naša priroda, posebno nas u hladnijim krajevima, naša konstitucija tela ne dopušta mirovanje, veš nasuprot da bi telo ostalo zdravo moramo probuditi čitav organizam. Moramo pokrenuti krv da se kreće od mozga ka srcu i da prenosi impulse do najmanjih ćelija. Potrebno je da probudimo svaki mišić, da pokrenemo svaki zglob, da prenesemo vibraciju kako bis mo zagrejali telo i pokrenuli svaki organ da radi. Ako određeni organ ne radi, vremenom postaje suvišan deo sistema i pretvara se u totalno suprotno, u tumor i tako postaje maligan za naše telo. Zato je potrebno probuditi čitav organizam. Osim fizičkog nivoa, pokret nam daje mogućnost proticanja energetskih struja kroz naše telo i duh, i onih koje dolaze odozgo i onih odozdo – njihovo spajanje u nama kao mikrokosmosu jeste konačna harmonija.

Velika umetnica i plesačica 20.veka, Isidora Dankan, majka modernog plesa je jednom rekla, kao komentar na svoju kreaciju novog plesa „stvoreni smo divlji, ne dopustite da nas ukrote“. Njeno delo i jeste bilo odgovor na ukočeno, ukroćeno i disciplinovano društvo i umetost tog doba, njen ples jeste bio ples drevnih, slobodnih bića, ples primarnog čoveka, ritual drevnih šamana.

Ovo nije kritika istočnjačkim tehnikama, već nasuprot tome, one su stvorene za određeno podnevlje, osim toga da bi smo imali kompletan odnos sa svojim telom, duhom i umom moramo imati sve i slobodu i mir. Pravi majstor duha neće ignorisati nevolju, okrenuti leđa problemima, izbaciti ih iz svog uma, i osamiti se, već suprotno će plesati u lice nesreći, suočiti se sa svojim problemima, i sa snagom i izdržljivim telom boriti se za bolje sutra. Ko zapravo određuje šta je dobro a šta loše? Niko, to je na nama samima, sve je relativno, svaka akcija nosi svoju reakciju – ukoliko ne stavramo niti kosmičkog tkanja, univerzum će stati, neće biti života, neće biti toka, neće biti univerzalne harmonije. Harmonija se ne ogleda u statičnosti, već suprotno, harmonija je stalan tok pozitivnog i negativnog, akcije i reakcija, harmonija je ravnoeža između svetla i tame. Jedno bez drugog ne idu. Drevni indijski mit kaže da bog Šiva Nataraja pleše kosmički ples, stojeći na patuljastom demonu disharmonije, pokretima svojih ruku pali vatru destrukcije, i ponovnog stvaranja. On pleše kosmički ples promena – iz destrukcije jednog rađa se život drugog. Kosmos je u stalnom pokretu, promeni, plesu. Ukoliko Šiva prestane da pleše, čitav kosmos će stati, život će nestati – svi nivoi svesti i postojanja će prestati da postoje.  

Plešimo razuzdano, ekstatično, putujmo svetovima, otvorimo vrata svojoj svesti, prošitimo vidike, probudimo usnule delove sbe, povežimo se u kosmičku mrežu života, dodirnimo božansku silu, prodignimo svoj duh do kranica beskraja, živimo večno mladi i zdravi, i telom i duhom, dušimo punim plućima, igrajmo, pevajmo, smejmo se poput dece i životinja, budimo istinski divlji i slobodni, jer to je naša prava priroda, ultimativni cilj!

O školi plesa konačnog buđanja: http://rahasyars.blogspot.com/

M.N.