Vilinski Narod

Vilinski Narod

Nekada davno, tačnije pre više od 500.000 godina, negde u južnom Maroku, živela su bića, proto ljudi (Homo Erestusi), koji još nisu u potpunosti imali razvijenu svest kakvu mi imamo danas. Živeli su u prirodnim zaklonima, ali bavili su se lovom, kao što to čine sve životinje. No, za razliku od životinja, ovo biće poštovalo je Veliku Boginju Majku (dokaz za to je pronađena statua 500.000  godina stara – Venus of Berekhat Ram), kao i određene običaje sahranjivanja. Nekoliko milenijuma kasnije ovo biće evoluiralo je u nama poznatog Homo Sapiensa, koji je od svog pretka preuzeo religiju i običaje i krenuo u dalje pohode, tražeći novo stanište, i tako se nastanio na krajnjem severu, i ušao u Evropu (na Balkan). Od ovog čoveka razvile su se i kulture preindoevropskog perioda. Možete li zamisliti religiju staru 500.000 godina, stariju i od samog ljudskog bića!?

Evolucijom u Evropi ovaj narod stekao je nove navike i krenuo dublje da razvija svoja verovanja i običaje. Najstariji izvori nalažu da se ovaj narod fokusirao baš na najveću reku – Dunav, verovatno zbog njenog plodnog položaja – ali i mistični nazivi novijeg datuma ukazuju na duboko poštovanje prema ovoj reci. Naime jasno nam je da veliku zmiju koja jede svoj rep, opasujući srednji svet, po nordijskoj mitologiji, zapravo pretstavlja naš voljeni Dunav. Dunav izvire iz Crne Šume i uliva se u Crno More (iz beskonačnosti u beskonačno). Čuveni izvori civilizacije su upravo na obalama Dunava – Vinčanska kultura, Starčevačka, Lepenski Vir, Gomolava. U toj istoj Crnoj Šumi (Schwarzwald) u pećini, pronađena je najstarija statua boginje u Evropi ( Venus of Hohle Fels – stara oko 50.000 godina).

Ovaj narod bio je nižeg rasta, svetlije puti, ali tamne boje očiju i kose. Sve do pre 4.000 godina, ovaj narod proširio se svugde po Evropi: Od Ukrajine na severu, do Italije; Od Turske do Britanskih Ostrva. Dokaz o jednoj kulturi možemo uvideti prvenstveno u njihovim građavinama: Monoliti (Kamenje koje stoji uspravno), Megaliti, Dolmeni, Kameni krugovi, Kurgani (Brda u kojima su se sahranjivali – zapravo u stvari konstrukcija nastala od kamenih krugova koja je predstavljala hram sunca). Ovakvih građevina ima zaista svugde od Turske, Balkana, Malte, Srednje i Zapadne Evrope, Francuske, Španije, Britanskih Ostrva. Pored ovih građevina za koje su mnogi naučnici tvrdili da pripadaju Keltima, ustvari su mnogo stariji od Keltskih plemena – dokaz o jedinstvenosti ovog naroda jeste i pismo. Ovo pismo su bile proto-rune. Možemo ih pronaći kao vinčanske simbole, odnosno vinčansko pismo, u maloj aziji kao Prigijsko pismo, zatim Etrurske rune, Baskijske, severno Evropske itd. To je i dokaz o potencialnom jedinstvenom jeziku, jedinstvenoj kulturi i obrazovanju. Poznati preindoevropski narodi bili su: Etrurci, Baski, Minojska kultura, Iberijska kultura, Pelasgijska kultura. Jedini narod koji po svemu sudeci ne pripada indoevropskoj kulturi sada jesu Baski. Kroz njihovu kulturu možemo pronaći još dokaza očuvanja ove drevne tradicije.

Pored materijalnih dokaza o velikoj preindoevropskoj kulturi tu su i predanja. Indoevropljani, počev od prvih doseljenika Kelta, ovaj narod smatrao je Vilinskim narodom (Mali Ljudi). S obzirom da su poštovali Veliku Boginju Majki – kelti su ih nazvali Tuata de Dannan: Narod Boginje Dane – Boginje Majke ili ti Narod Dunava. Po keltskom verovanju, Tuata de Dannan je naseljavao Brianska ostrva pre dolaska Kelta. Ovo predanje dokazuje da je isti narod koji je živeo u britaniji živeo i na obalama Dunava. Kelti su potom prihvatili njihovu staru religiju, dodavši neke od svojih indoevropskih bogova i zajedno sa ovim narodom živeli su u miru. Srednjevekovna irska legenda kaže da je pod pritiskom novog sveta ovaj narod proteran na ostrva poput Avalona i Ostrvo Man i smatrani su vilama, magičnim narodom.

Sa druge strane imamo sličnu grčku legendu u kojoj prvu dinastiju bogova čine Titani (na čijem čelu je Gaia, majka zemlja) koje po legendi proteraju u dubine tartara novi olimpski bogovi na čijem čelu je Zevs (nebeski otac). Na osnovu nekih arheoloških dokaza, Pelasgijski narodi su poštovali Titane kao svoje bogove, a da je zamena za olimpske, samo proces dolaska grka na Egejsko poluostrvo, i nametanje njihove nove religije. Takođe tu je Minojski kult Boginje sa zmijama, koji je poistovećen sa misterioznim kultom Hekate. Hekatin kult pak se povezuje sa onim Kibelinim (velikom majkom) čije statue nalikuju na mnoge pronađene u Vinčanskoj kulturi i ponekima u stvari predstavlja majku Bal Kan, koja sedi na istoimenom planinskom prestolu. Na osnovu legende o drvetu sveta velika majka sedu pod krošnjom drveta u srednjem svetu koju opasuje uroborus, zmija koja jede svoj rep (dunav). Još jedna legenda koja je pripadala preindoevropskim narodima jeste legenda o Eurinome (velikoj kosmičkoj majci) i stvaranju sveta sa velikom zmijom Fanusom. Ovu legendu su kasnije prihvatili u misterijskom kultu Orfeusa.

Ako se okrenemo lingvističkim dokazima koji tvrde da su Baski (narod koji živi u istoimenoj Španskoj regiji, na granici sa francuskom) u stvari starosedeoci evrope, i da njihov jezike ne može se porediti ni sa jednim drugim evropskim, možmo zavititi i u njihovu narodnu kulturu i verovanja. Centar njihovog kulta predstavlja Mari, velika majka. Ovo ime je najverovatnije narodni derivat od Device Marije, koji dolazi kasnije pod uticajem hrišćanstva, a da se pravo ime ove boginje u stvari ne zna. Njen pratilac je Sugar, velika kosmička zmija, koja se po legendi obmotala oko Mari i zajedno sa njom stvaorila svet. Ova legenda je apsolutno identična sa onom Pelasgijskom o Eurinome i Fanusom. U narodnim verovanjima Mari je u stvari vila, biće prirode koja je kraljica Veštica (Magijašica, Vračara). Poreklo ideje o Vešticama dolazi u srednjem veku, kada su hrišćani sve predhrišćanske prakse zatrovali i anatemisali i prozvali satanskim, poganim i čarobnjaštvom. Otida i veo mističnih verovanja nad nekadašnjim regularnim, šamanskim kultovima. Prema legendi Mari živi u planinama i šumama – baš kao i Samodiva, Muma Paduri i Kibela/Hekata (Eurinome). Pored verovanja identičan običaj prerušavanja za vreme Pokladnih praznika, održao se u Baskiji, kao i u Alpima, Hrvatskoj, Srbiji i Bugarskoj – što nam dokazuje njegovo poreklo još iz vremena pre dolaska Indoevropljana. Tu su i simboli poput svastike, cveta irisa i runa...

Bskijska boginja Mari i njen pratilac Sugar

Zaostavština ovog drevnog naroda ima još mnogo – minojska kultura, propast santorinija koji je pripadao ovoj kulturi se pože u potpunosti usporediti sa legendom o Atlantidi, što ovaj preindoevropski narod dovodi u poziciju jedne veoma napredne kulture. Nova otkrića nas tek fasciniraju. Mnogi arheolozi i antropolozi tvrde da su pripadnici ovog naroda baš koji koje mnogi pisci i narodni pesnici upravo nazivali „malim ljudima“. Indoevropski narodi koji su dolazili su bili svetli i visoki, a mešanjem sa starosedeocima stvoren je novi evropski genom. Kultura ove drevne evropske rase je vremenom (posle 4 milenijuma) zaboravljen, a obitava negde duboko u nama. Smatra se, da kao Baski, i Srbi imaju 48% genoma starosedelaca Balkana (Stare Evrope po tvrdnji Marije Gibutaš). Zato u fizičkom smislu ne ličimo baš na ostale slovenske narode, a da smo definitivno prihvatili veći deo njihove kulture. Postoje neke još neke naznake koje govore o našem vilinskom poreklu. Česte pojave u našim narodnim pesmama o junacima koje su vile dojile, vaspitale ili čak rodile, slične su sa onima iz starogrčkih legendi u kojima junage i bogove rađaju nimfe. Da li su te vile u stvari taj starosedelački narod, a junaci u stvari dođoši koji mešajući se sa starosedeocima stvaraju jednu jaku naciju? Najveći skup verovanja o vilama imamo u čitavoj istočkoj Srbiji. Taj predeo je prepun šuma, brda i planina, a i u tom delu zadire Stara Planina (Balkan). Po legendama, vile su narod koji živi u šumama, pećinama, planinama, u divljini. Takvo verovanje nam može preneti ideju o samim običajima ovog drevnog naroda, o njihovom obožavanju sila prirode, njihovom šamanskom kultu i njihovom poštovanju velike majke (Bal Kan). Vlasi koji žive u ovim istočnim krajevima, u svom magijskom kultu prizivaju Mumu Paduri, odnosno šumsku ili gorsku majku, koju rumuni smatraju šumskom vilom. Istu silu Bugari i Srbi nazivaju Samodiom ili Vilom Samodivom, što znači kraljica vila (Diva – boginja, Samo Diva – Velika Boginja) – ovo je samo još jedan narodni naziv za veliku majku boginju. Da li smo mi zaista taj vilinski narod iz srednjeg sveta o kojima govori Tolkin; da li smo mi Tuata de Dannan iz keltskih legendi, narod Dunava; da li su Baski naši dalji rođaci, a Atlantiđani naši preci? Posle svih arheoloških i antropoloških, pa i genetskih dokaza, ostalo je samo da zapitamo sami sebe, otvorimo se silama u dubokoj meditaciji i pokušamo da razaznamo – ko smo zapravo mi?

- Uskoro prošireni tekst –

napisao Marco Nektan