Zemlja kraljice Ravijojle II

Srbija u 15. veku p.n.e. - Mir Kurgana i Starosedelaca

Dinastija kojoj je pripadala kraljica Eisna (Ravijojla), vladala je ovim kraljevstvom još od 1900. Godine pre nove ere. 500 vekova vlasti ovu dinastiju zovu još i Bronzani, zbog njihovog uvođenja upotrebe bronze i otkrića same bronze.

No već početkom 15. Veka p.n.e. Kurganska plemena počinju da napadaju kraljevstvo prodirući sa severa (kod današnjeg Kijeva) – i ma koliko su Amazonke pružale otpor, ova plemena su bila uporna. Eisna je davala sve od sebe kako bi zaštitila svoj narod – organizovala je najbolje ratnice da brane granice, kao i gradove; sveštenice su se okupljale svako veče uz molitve i ponude prizivali su duhove i bogove kako bi im pružili snagu da se odupru neprijateljima. Ratnice su postajale sve slabije i umornije, zalihe hrane i lekova su polako nestajali, a sveštenice gubeći snagu upotrebljenu u ritualima počele su da se razboljevaju.

Jedno jutro stigla je vest na dvore Eisne da je visoka sveštenica boginje Einere izgubila život žrtvujući svu svoju snagu. Kraljica besna i uplakana otrčala je do svetog oltara (bonolita koji se nalazio na svetom mestu u okviru grada) u vrisku i očaju molila je sve bogove za pomoć, kako je sama počela da gubi snagu i nadu. Te noći u snu joj se javi vizija oltara na koji sveštenice donose vola i žrtvuju ga puštajući krv na oltar, zatim ga spaljuju i uz muziku i vino, zajedno sa svim šamanima jedu meso spaljenog vola, piju i orgijaju, dok najviši sveštenici besomučno prizivaju bogove. Probudila se pokrivena znojem i suzama, takav prizor do sada nije videla jer takva praksa nije još postojala u sklopu kulta bogova. I još jedna stvar joj nije bila jasta, zašto se vesele ako je kraljevstvo pod napadom neprijatelja!? Otišla je do svoje sestre Danojle, proročice i ispričala joj je svoj san. Danojla pogledavši u sveto proročko jezerce u pećini odgovori Eisni: „Sestro moja, bogovi su ti odgovorili na molitvu – žrtvuj vola na svetom oltaru i uz pir i orgije slavi velike bogove – i snaga bezbrige daće moć tvojim ratnicama i sveštenicama da sačuvaju narod od neprijatelja“. Zbunjena neočekivanim odgovorom, skupi hrabrost i prizove se pameti da ma koliko nešto njoj izgledalo groteskno, ipak mora biti urađeno.

Kraljica skupi najviše sveštenstvo i prenese im poruku bogova, da sve bude spremno u noći punog meseca – nek pozovu starešine sela i gradova, nek pozovu šamane i ratnice – te noći neka su svi slobodni da čine sve što im je volja u pesmi igri i ljubavi nek slave bogove, nek jedu meso žrtvovanog vola, nek piju vino i pevaju ime boga Paka. I u miru kasnije to postade tradicija – dvaputa godišnje, u proleće i u jesen slavio se festival uz žrtvu, vino, pesmu, igru i vođenje ljubavi u čast boga Paka, i zvao se Paktitia. Kasnije ove običaje prihvataju Tračani, a od njih i Grci i Rimljani i nazivaju ih Bahanalije ili Dionizijske Misterije. Ovakvi običaji separativno održali su se i dan dans širom evrope u mnogim tradicijama od Rusalskog Transa, preko Poklada do promajskih praznika i lokalnih fešti. Istinu za volju, magična moć ovog rituala dala je snagu svima i poraziše Kurgane u bitci na Koganu (Karpatima), i tako osiguraše mir u sledećih 2 godine.

Dve godine posle vratiše se Kurgani i to u većem broju pod vođstvom kneza Karabazmosa. Na svojim monjima galopirali su kroz sela noseći baklje i paleći kuće. Očajna i furiozna Eisna, zbunjena napadima ode još jednom kod Danojle.

Danojla pogleda u knjige starostavne, i proročanstvo izgovori sestri svojoj kraljici:

Na proslavi boga Paka, pred poslednju žetvu, dana kada svetlo i tama budu ujednačeni, i mesec bude mlad, zagrmeće iz vedra neba i dve krune će se sresti kraj svetoga kamena. I dok budeš hodila ka kamenu svetome, prićiće ti siromašna musava devojčica, i zagrliti tvoje skute, nemoj je terati jer ti ona sreću donosi. I kada budeš prižila ruku onome kojeg si do sada zvala neprijateljem i kamen će grom udariti i to će narodu sreću, mir i izobilje doneti za narednih 400 godina...

Zbunjena proročanstvom, u besu napusti odaje Danojle, otrčala je na najviši vidik (Veliki Štrbac) kako bi videla šta se dešava na obroncima njenog kraljevstva. U daljini viele su se horde kurgana na konjima koji su nosili baklje i snažne amazonke koje pešaka, na konjima i jelenima idu istima u susret. U jednom momentu orao slete na rame Eisne ispustivši kamen ispred nje. Segne se kraljica da ga pokupi i na njemu vide čudne simbole. Znala je da je to nekakva poruka, ali sama nije razumela jezik na kojem je poruka napisana. Pitala je šamana Fineja šta poruka kaže. Šaman joj odgovori – „Kurganski knez želi mir, poziva te da u miru povučeš vojsku i da se sastanete kraj oltara, starog kamena“. U tom momentu seti se proročanstva Danojle, sada joj je bilo jasno.

Bio je to dan uoči velikog praznika Paktitia, kasno poslepodne, sunce još nije ni zašlo, kraljica u pratnji najbližih podanika, šamana, vračara, proročica i Amazonki krenula je ka starom kamenu. Lagano pela se planinskim putem dok je njen narod prepun nade i molbom za milošću u očima gledao kraj puta, videla je u daljini kurgane koji je čekaju na konjima. I dalje je bila skeptična, imala je osećaj kao da joj je to sam kraj. Pre nego što je ušla u svete gaje priđe joj musava devojčica pocepanih skuta i zakliče „spasi nas majko“ – sa suzama u očima sagne se da pomiluje devojčicu dok joj je u glavi odzvanjalo Danojlino proročanstvo. Popela se dalje do starog kamena i stala ispred kneza Karabazmosa. Gledala ga je u oči očekujući prelog mira. Počeo je govoriti na svom jeziku dok je šaman prevodio „Lepa kraljice, dolazimo u miru, što je bilo bilo je, zakopajmo ratne sekire. Moj narod dolazi sa hladnog severa, gde zemlja više ne rađa, gde naša čeda gladna plaču. Daj nam zemlje da svoje gradove postavimo ovde i rame uz rame sa tobom dišemo isti vazduh. Moja vojska će te braniti, moji ratnici će štititi svako čedo od svih nasrtljivaca. U tu čast donosimo ti ovaj sveti metal koji i kamen može seći. I kunem ti se na mir barem 500 godina“ Eisna i dalje vođena Danojlinim avetom bez mnogo razmišljanja pristane i pruži Karabazmusu ruku, u tom momentu grom iz vedra neba udari u kamen, a Karabazmusov konj od straha gurne ga bezuspešno i kopito mu se ureza u kamen. To joj je bio poslednji znak da to što je upravo učinila nije ništa loše.

Eisna pozva Kneza da se pridruži slavlju, jer imaju šta slaviti, bogovi su im najzad osigurali mir. Te večeri Eisna obeća Karabazmusu svoju drugu po starosti kćer Rodopu za njegovog sina Borusa, i tako i zakopaše sekire za duže vreme.

Ovaj dobađaj ostao je zapamćen u narodu još dugo. Krabazmusova vojska neustrašivo je štitila svakog pripadnika naroda od svih nasrtljivaca, i njegovi podvizi bili su naširoko poznati. Priče su postale bajke, a bajke legende opevane u epskim pesmama. Kako su vremena prolazila narod je menjao jezike, a i imena samim junacima. Tako je Eisna i postala vila Ravijojla, a karabazmos prvo Tračanski Heros Karabazmos, pa zatim i Kraljević Marko. Ravijojla je Markova posestrima, kamen je i dan danas poznat pod imenom markov kamen.

S obzirom da je drugu kćer dala za princa Boreusa, prva kćer Eisne, Andresila bila je sledeća na tronu, posle Eisnine smrti. No kako je dogovor bio pruženje utočišta Kurganima Eisna im podari zemlju južno od Stare Planine, da nasele i obrađuju zemlju. S obzirom da su Kurgani doneli svoje običaje i verovanja koja su dosta bila siromašna nasuprot već razvijenom društvenom sistemu u carstvu Eisne, samo su sjedinili običaje i verovanja. Eisninim carstvom vladao je matrijarhat dok su Kurgani živeli patrijahalno, no u samom dogovoru nastupilo je vreme jednakosti, jednom verovatno za narednih 3.000 godina u našem društvu, no sama tradicija matrijahata živeće sa starim anrodom sve još barem 2.000 godina.

Nastaviće se...

U Nastavku:

1. Religija Kurgana i Stara Tradicija
2. Borejsko Kraljevstvo i Hiperboreja (Andresilino Kraljevstvo)
3. Smrt Eisne i Večni san Karabazmosa
4. Narod kralja Heimosa

Odlomak iz knjige „Buđenje Boginje“

M.N.