Zmajoviti

Benandanti, Zmajoviti i Vukodlaci

Zvanični podaci isztorije govore o Benandantima kao agrarnom kultu na severu Italije, posebno upečatljivih u 15. i 16. veku. Tvrdilo se za Benandante da imaju moć da napuste svoje telo i tako lete u vazduhu i bore se sa zlim vešticama kako bi osigurali dobar porod za nadolazeću žetvu. Reč Benandanti znači „Dobri Hodači“. U 16. veku u Italiji na žalost nisu bili lišeni Inkvizicije.

Prema nekim tvrdnjama, benandanti se rađaju sa posteljicom, što im daje moć da noć, određenim danima, putuju kroz vazduh, bore se protiv zlih demona i predviđaju sudbinu. Veruje se da svaki ima svoju svetu životinju na kojoj putuje noću kroz vazduh. U toku ovih leta, nalazili bi se sa drugim Benandantima, plesali bi i gostili bi se, ili bi se borili protiv zlih duhova, sve za dobrobit zajednice i predstojeće žetve. Kada nisu upadali u trans putujući astralno na ovaj način, verovalo se da benandanti imaju magičnu moć da leče. Na žalost crkva ih je zatrovala i proglasila jereticima, zato im se trag gubi.

Benandanti su bili i muškarci i žeme čija je dužnost bila da čuvaju svoj narod i zajednicu. Rođenjem, sa posteljicom, označavalo ih je automatski da pristupe ovom svetom i časnom redu. Kada ne bi putovali na drugim životinjama, neki su imali moć čak i da se transformišu. Često su se transformisali u leptire, mačke, žabe, zečeve, jelene, konje, a najčešće u vukove.

Tragove o ovoj tradiciji pronalazimo sa podacima inkvizicije iz 16. Veka i to najviše u pokrajini italije koji se graniči sa današnjom Slovenijom. Graničenje sa Balkanom nije nimalo slučajno. Naime ova tradicija je takođe poštovala Boginju Dijanu i samim tim bila matrijahalni i lunarni kult. Iz tog razloga su ih povezivali i sa legendama o vešticama, što ih sa druge strane povezuje sa šamanizmom stare evrope.

Prema nekim arheolozima i antropolozima ovaj kult se smatra starim više od 6.000 godina i datira još iz neolitskog perioda, najverovatnije same kulture Lepenskog Vira. Naslednici ovog drevnog kulta su se u severnoj Italiji zvali Benandantima, na Balkanu u pojedinim mestima su smatrali da su oni vukodlaci, u Dalmaciji su iz zvali Krsnicima, u Srbiji i Bugarskoj Zmajovitima, Oblačarima, Zduhaćima, u Mađarskoj Taltošima, u Rumuniji Kalušarima.

Zanimljiv podatak, pored svih modernih fiktivnih tvrdnji o zlom čudovištu vukodlaku, na Balkanu u stara vremena se verovalo da su Vukodlaci ljudi rođeni sa posteljicom, koji su izrazito dlakavi i koji se u noći punog meseca mogu preobraziti u vukove kako bi ostale zveri oterali iz sela, i koji imaju moć da leče. Svakako su bili prijatelji zajednice, čak se verovalo da samo oni imaju moć da oteraju vampire. Nekom genezom, u kasnijem periodu nastaju fikcije o čudovištu, suprotno originalnom verovanju. No, nazivanjem pripadnika Srpske nacije, narodom vukova, i ove stare priče, kao i porekla kulta, i arheoloških tvrdnji o obožavanju kulta vuka, svakako nam je jasno da govorimo o šamanskoj tradiciji stare evrope, pamantenskog carstva, protosrpskih sveštenika – šamana.

Pored povezanosti sa vukovima, vukodlacima i kultu boginje Diane (Ana predstavlja epitet majke u starom preindoevropskom jeziku – Dana, Tana, Anakata, Diana), postoje i skorašnji dokazi i predanja o tradiciji zvanoj Zmajovit, Oblačar i Zduhać.

Zduhać, vjedogonja, vjetrovnjak, oblačar, gradobranitelj, vilovit, zmajovit ili alovit bio je u srpskom narodnom predanju upravo ekvivalent Italijanskim Benandantima. Njegovo delovanje sastojalo se u tome da pomoću specijalnih magijskih obreda zaštiti svoje selo ili kraj od zlih demona koji su nosili oluje, kiše ili stihiju. Demoni koji su napadali zajednice obično su se nazivali đavolima, alama, aždajama, crne ptice zloslutnice, duše utopljenika i obešenjaka, vampiri itd. To su takođe mogli biti i drugi Zmajoviti koji su terajući demone sa svojih prostora nateravali ih na tuđe. Prema verovanjima, svako selo, okrug, štiti i čuva zmaj, dok njegov neprijatelj ala luta tražeći mesto koje će uništiti. Zmajem gospodari i upravlja upravo zmajovit, on ima moć, predodređenu od rođenja, da napusti svoje telo i obre se među oblake do svog zmaja. On je jedin koji zna sa zmajem govoriti, i tako ga upozori na dolazak ale, neveremena, i naredi mu da se bori sa alom i otera je. Nakon borbe i poražene ale, Zmajovit čovek se vraća u svoje telo i budi se preznojan i umoran. U Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Sandžaku zvali su ih Zduhaćima, u delovima Crne gore i zapadne Srbije zvali su ih vjedogonje (što je verovatno i drevni originalni naziv, dok su drugi samo epiteti), a u istočnoj, južnoj i centralnoj Srbiji, Banatu, Bugarskoj i Makedoniji oni bili nazivani Zmajovitima. Oblačari i vjetrovnjaci su bili poznati u severnom delu zapadne srbije, kao i u Sremu i Bačkoj.

Naime poreklo svih njih vodi od drevnog kulta, posebnog svešteničko-šamanskog staleža drevnog sveta, pre indoevropske evrope. U vreme kraljice Eisne, doba matrijahata, ovo je bio časni muški stalež sveštenika koji su služili velikoj boginji Anakati i Paku (posebno u njegovom obliku stvaranja odnosno u obliku Zmaja). Ovaj sveštenički stalež živeo je duboko u šumama, predstavljajući važan deo svake zajednice. Oni su bili savetnici, iscelitelji i zaštitnici od nepogoda i zlih duhova. Nije svako mogao pristupiti ovom kultu. Da bi dečaka posvetili, kako bi u nekoj budućnosti postao Zmajovit, bogovi su majkama davali znakove. Tako je jako bitan momenat njihovog rođenja. Prema određenim predanjima oni su se rađali u posteljici, pak prema drugima rađali su se mrtvi i onda naprasno oživljavali, zatim u noći punog meseca. Fizički se ne razlikuju od drugih ljudi ali neke njihove osobne bi potpuno drugačije. Imaju tvrd san, iz kojeg ih je bilo vrlo eško probuditi. Bili su sanjivi, setni, zamišljeni i ozbiljni, ali takođe natprosečno jaki, snalažljivi, izdržljivi u nevoljama i teškoćama. Pridavan im je junački karakter, voleli su svoj kraj, štitili ga i borili se za njega. Bili su veoma vredan dar svakoj zajednici.

Pored moći putovanja na astralnim ravnima, susretima i komunikacijama sa drugim bićima, isceljenjima, ovi šamanski sveštenici imali su i moć proricanja. Verovalo se da imaju moć predviđanja pomoću određenih pojava, kao i tradicionalna proricanja, i razgovora sa životinjama. Imali su moć da ako im stane neko na nogu, taj neko može videti njihovu viziju. Na ovakav način su i pokazivali narodu i nadređenima šta će s desiti.

Pored sudbine koju su dobili rođenjem, u određeno doba života, rane mladosti, dečak se oduzimao od porodice i odvodio među sveštenstvo, gde bi bio izabran od strane starijeg Zmajovita koji bi ga obučavao dalje. Ovaj obred biranja zvao se još i „Pakovo Kolo“, posebna gozba i slavlje u koje bi se dečak uvodio u misterije – iniciacija. Iniciacija bi se sprovela na nekom pustom mestu, proplanku, dečak bi se okružio kamenjem, cvećem i vatrom i prizivao bi se bog Pak. Kada bi se Pak pojavio u dečakovoj viziji darovao bih ga astralnim vukom koji bi ga vodio do zmajeve kolibe. Tek u kasnijoj obuci, kada zmaj starijeg Zmajovita ima porod, mlađi Zmajovit dobija svog zmaja sa kojim stvara poseban odnos, radi dobrobiti u budućnosti. Nakon obuke, ili nakon smrti starog Zduhaća, novi preuzima odgovornost za zajednicu, pleme, okrug.

Nastaviće se...

...Odlomak iz knjige „Buđenje Boginje“...

M.N.