Viloviti, Zmajoviti, Vučji narod

Starosedeoci Balkana - Proto Srbi I

Nekada davno, na području centralnog Balkana, u dolini Dunava i oko Stare Planine, pre doseljavanja Kurgana, živeo je narod miroljubive naravi. Njegovo carstvo se prostiralo od Kijeva na severu do Samotrake na jugu, i od Crnog mora na istoku do Švarcvalda (Crne šune) na zapadu. Ovaj narod bio je u srodstvu sa Etrurcima, Minojcima, Atlantiđanima, Pelasgijancima, Legejcima, Iberijcima, Baskima. Svi ovi narodi stare evrope živeli su u potpunom miru deleći istu relegiju, običaje, pismenost i jezik, i međusobo su se mešali radi trgovine. Ovaj narod o kome smo govorili pominje se u različitim izvorima pod imenima kao što su Hiperborejci, Tuata de Danann. Arheolozi ga često nazivaju preindoevropskim narodom, Vincanskom, Starcevackom kulturom, dok neki autori još pominju ovaj narod kao „male Ljude“. Već smo pominjali paralele u predhodnom tekstu, ovde hoćemo da pomenemo neke detalje života ovog vilinskog naroda. Tako autor kao što je Tolkin, ali i drevna Germanska mitologija pominju srednji svet, mali ljudi koji su živeli pre doseljavanja ljudi – ovaj srednji svet je upravo ovo carstvo o kojem govorimo.

Ovo carstvo, kako god ga zvali bilo je uređeno po matrijahalnom sistemu, posebno jer je centar njihove religije predstavljala Velika Boginja Majka. Žene u ovom društvu su bile neustrašive i moćne, pravične i blage, velese, razuzdane i lepe. Grčka predanja ih nazivaju Amazonkama, a njihovu boginju Artemida – Hekata. Brojčano ih je bilo više nego muškaraca, zato se smatra da su živele u poligamnoj zajednici – više žena delilo je jednog muškarca. Većina njih bile su posvećene sveštenice boginje, primaju se u službu onog momenta kada bi rodile dete, a one koje boginja nije podarila moćima rađanja postajale su ratnice (Amazonke, Valkire). Još mlade mame bile su u nižem redu sveštenica i tako su služile manjoj grupi ljudi. Kako su starile i povećavale broj dece, tako je njihova moć sve više rasla. One starije, koje su već bake, postajale su sveštenice višeg reda i oko njih su se već okupljale porodične zajednice. Najveštije među bakama, najmudrije i najmoćnije, one koje su zajednicu okupljale oko radova, običaja i dužnosti bile su isok sveštenice. Najveća i najmoćnija od njih bila je Kraljica koja je imala titulu Samodiva (najveća među velikima) i predstavljala je samu ruku boginje na zemlji, među narodom. Dužnost sveštenica je bila da služe boginju, obavljaju verske običaje i rituale. Druga grupa i posebna grupa činile su vračare – posebna grupa sveštenica koje su imale ulogu lekarica, boginja ih je obdarila moćima isceljenja i poznavanja lekovitih bilja. Pored vračara bile su tu i proročice, orakulumi, one koje su tumačile znake i predviđale budućnost. Visoke sveštenice su obično bile i sveštenice i vračare i proročice u isto vreme – nosile su titulu Dive (boginje).

Ovaj narod je pored dubokog poštovanja žena, poštovao je i prirodu kao živi organizam, kao majku i verovao da sve u prirodi ima dušu – zato su i živeli u skladu sa prirodom. Gradili su gradove na vidokim obroncima planina, u dolinama reka, ne sečući ni jedno drvo, ne uništavajući ni jedno stanište. Pećine su predstavljale svete hramove koje je sama boginja sagradila, tako su najmoćnije Dive često i živele u osami u pećinama gde su danonoćno služile boginji i bile tu za ostale (Otuda i legende u kojima se govori o vešticama i vilama koje žive u pećinama). Izvori reka, posebno lekovitih su predstavljala posebna sveta mesta, mesta odakle izvire zdravlje i moć. Shodno njihovom mestu življenja, postojale su tri etničke grupe, odnosno tri plemena koje su u narodu ostala poznata pod imenima Šumkinje (one koje su živele u šumama), Zagorkinje (čiji su gradovi bili na vrhovima planina) i Vodanice (one koje su živele na obalama reka i jezera). Tako su mnogi sada poznati gradovi upravo sagrađeni na temeljima tih drevnih gradova. Ne znamo koji je tačno grad bio glavni ali možemo izdvojiti planine poput Homolja, grada Golubca, okolina Kapije reke Vratne u istočnoj Srbiji, planina Miroč, Rtanj, naravno Stara Planina, okolina Zlotske pećine, rimski gradovi poput Romulijane, Medijane, Diane, Sirmijuma, Viminacijume... Takođe tu su i Čarnok, Starčevo,, Vinča, Gomolava, pa i Kopaonik, Židovar, Đavolja Varoš, Avala, planina Rudnik, Fruška Gora, planina Tara, Koprija, Bor, Krupajsko Vrelo, nadomak Trgovišta, Maglić, Soko Grad, Golija, okolina Ceremošnje, Juhor itd.

Ovaj narod borio se protiv nasrtljivaca strelama i kopljima, jašući konje i pitome jelene, vodeći sa sobom pripitomljene vukove. Ovaj narod je bio moćan i nepobediv, samo previše je bilo razbojnika koji su želeli da osvoje ovu zemlju zbog njene moći, plodne zemlje, izvorišta lekoitih reka i bogatstva ruda i dragog kamenja. Ovaj narod bavio se pretežno lovom i ribolovom i ubiranjem plodova, ali takođ i poljoprivredom na obalama reka i jezera, kao i keramikom i preradom rude. Veoma su često imali praznike i proslave kad god im se ukazala prilika, okupljajući se na svetim mestima i uz gozbu, piće i mahnitost slavili prirodu, bogove i život. Veruje se da su iz takvih običaja kasnije nastale Dionizijske misterije.

Iako smo pominjali uglavnom žene, kao dominantne u ovom društvu, ovaj narod je takođe imao muškarce, i to veoma poštovane. Muškaraca je bilo manje od žena ali su bili neustrašivi junaci i šamani. Zbog same veštine i neustrašivosti njhovih majki, muškarci u ovom narodu nasleđivali su neverovatnu snagu i neustrašivost, ali su pored toga bili veoma nežni visoko poštujući sve žene. Neki od njih su se rađali sa posebni darovima poput proroka i vračeva – iscelitelja, i tako postajali šamani u ovom društvu. Takvi šamani bili su pratioci Diva i nosili su titulu Vjedogonja. Ova porodica je među ovim narodom bila posebno plemenitog roda. Najveći od svih junaka i od svih vjedogonja bio je Kralj, pratioc Samodive. Tako je u našem narodu sačuvano sećanje na jednog od najvećih kralja – Podunavskog Konjanika koga je narod zvao Kraljević Marko.

Krajem bronzanog doba, negde otprilike 2.000 godina pre nove ere, u ove krajeve počela su da se doseljavaju Kurganska plemena, koje su ovi narodi prihvatali pod uslovom da ne dolazi do sukoba. Tako su prvi došli Tribali koji su se mešali sa ovim narodom, zatim i Grci, Tračani, Dačani, Iliri, Kelti itd. Iako su se mešali sa ovim narodima, i imali ogroman uticaj na njihove običaje i verovanja, bili su poštovani i netaknuti od strane ovih naroda. Osvajanjem rimljana ovih prostora, ovaj narod se koncentrisao u takozvanoj Moeziji, prema nekim autorima bio je svrstan u Tračanska plemena i tada se prvi put nazivaju Moezi. Ubrzo potom dolaze Sloveni koji osnivaju svoju prvu Srpsku državu i ovaj narod prihvataju oberučke, posebno mešajući svoje plemiće sa plemićkim kućama ovog naroda. Sloveni su ovaj narod zvali Vilama. Žene su prema predanju bile vile, a muškarci zmajevi.

Čuvene Dive, plemkinje ovog naroda, zabeležene su u narodnim predanjima. Jedna od njih je čuvena Ravijojla, najverovatnike Kraljevskog porekla, čiji grad se nalazio na planini Miroč. Njen pratilac je bio upravo podunavski konjanik, u narodu poznat pod imenom Marko Kraljević. Ravijojla je bila plemenita kraljica svog naroda koja je iala mnogo dece, i usvajala mnoga siročad. Ravijojla je bila takođe i vešta isceliteljka i pripadala je plemenu Vodenca, odnosno poreklom je bila iz nekog od prirečnik gradova. Zbog dobrog glasa koji je pratio ovu kraljicu i njenog kralja, priča i predanja su se dugo zadržala iako je ona živela i vladala najverovatnije negde 2.000 godina pre nove ere. Poznato je da je ona takodje imala dve sestre pod imenom Janojla i Dragojla. Nije poznato tačno plemenito poreklo ovih sestara, ali se zasigurno može reći da su sve tri imale veliku ulogu u tadašnjem društvu. Takođe pominju se i Alkima čiji je grad bio na Lovćenu, ona je takođe bila visoka sveštenica, veoma moćna, moguće da je vladala narodima koji su živeli u pomorskim predelima. Poznata je još i Andesila, jedna od Šumskog naroda. Bila je visoko potovana mati svog plemena da su to pleme zvali Andre. U predanjima pominje se i Anđa, Oblakinja – iako su mnoga imena izvedena, a neka pak zadržala originalni oblik , moguće je da je na primer Anđa bila Danđa, s obzirom da je ime Ana izvedeno od imena Dana, Danonna – boginja Dunava, majka naroda Tuata de Dannan. Prema ovome, moguće da je pomenuta Danđa, bila upravo jedna od Samodiva, kraljica ovog naroda. Pominje se i Danica – mnogi je u predanjima poistovećuju sa boginjom, sa zvezdom Venerom, a najverovatnije je da je ona samo bila sveštenica boginje kojom je narod bio toliko očaran da su je na nebesa digli. Zasigurno poznata kraljica je bila Smodiva Đurđa. Kao što vidimo razvoj imena, moguće je da su Anđa (Danđa), Danica i Đuđa u stvari jedna te ista kraljica, samo prenošenjem priče samo ime se menjalo. Pored dobrih kraljica pominju se i one malo manje omiljene u narodu, poput furiozne, strašne Evdokije, kao i Žabe-Devojke – verovatno kraljica koju je narod toliko omrzeo da su je na ovaj način ismevali. U narodu se još pominje i Jana, oblakinja takođe. Prema pominjanju u narodnim predanjima možemo zaključiti da je pleme Oblakinja bilo jedno od najmoćnijih, i tako najverovatnije imalo najveću vlast – kako su žene ovog plemena zvali Oblakinjama, tako su muškarci bili Oblačari, kažu nam narodna predanja. Poznate Samodive su još i Jerina, Lena, Morina (čiji se grad nalazio na Juhoru), Nadanojla koju vodi glas, nazivaju je starešinom, zasigurno je bila jedna od jakih i moćnih kraljica.

Mnogi dokazi o ovim kraljevskim lozama postoje – i ne samo u narodnim predanjima već i drevni zapisi poput orfičkih misterija govore o ovim narodima. U argonautima govori se o Medeji koja pripada drevnom predgrčkom kultu šamanizma – iz čega saznajemo da je Medeja bila sveštenica i princeza ovog starog naroda, koja se radi političke stabilnosti udala za grka. Tako je i majka Aleksandra Makedonskog bila sveštenica Artemide i čarobnica, u stvari jedna od princeza ovog starog naroda i po defoltu sam Aleksandar Veliki, nasledivši moć od majke, jeste sam bio Kralj ovog naroda. Samo ime Vila jeste staroslovenskog porekla i znači ludilo, viloviti – čiji epitet najverovatnije dolazi od mahnitosnih običaja poput Bahanalija koje su pripadale ovom narodu. Južni Sloveni su imali veliko poštovanje prema ovom narodu, pa su zadivljeni njihovim moćima, mešali svoje loze sa njima i tako stvorili Srpski narod.

Srednjovekovna predanja govore i o samim „Vilinskim“ aristokratama koji su imali veliku ulogu u ranoj srpskoj istoriji. Muškarcima, posebno onima plemenitog porekla, čije su majke bile Samodive, ovog naroda Sloveni su davali epitete Zmaja, zbog velike časti, morala i hrabrosti. Poznati među njima bili su Manojlo Grčić, Zmaj Ognjeni Vuk (Ognjeni je bio epitet porekla koji je govorio da je ovaj vlastelin poreklom od Oblačara), takođe i čuveni „vilinski“ princ Miloš Obilić. Majka Jugovića bila je Samodiva, i po defoltu njeni sinovi bili su Zmajoviti. Ljutica bogdan oženio se Divom iz plemena Vodenica sa kojom je imao sinove Straila i Nenada. Jug Bogdan je sa svojom Samodivom ženom (Majka Jugovića) imao pored sinova i ćerku, Caricu Milicu, koja je nasledila titulu majke i bila jedna od poslednjih Samodiva, odnosno kraljica i Slovena i ovih starosedelaca. Carica Milica je upravo kompletno ujedinila ova dva naroda i tako stvarila Srbe. Despot Stefan Lazarević, bio je poslednji princ koji je nosio moći Zmajovitog. Još poznatih plemića ovog starog naroda bili su – Stojan Čupić (Zmaj od noćaja), kao i Banović Strahinja...

Iako se mnoge legende vezju za ovaj narod, istorija potiskuje tu drevnu istoriju koju je narod zadržao u svojim predanjima. Česte tvrdnje da smo poreklom Sloveni imaju polovičnu istinu. Evidentno je da delimo slične epitete i jezik sa ostalim slovenima, ali fizički izgled nam je skoro pa potpuno drugačiji. Starosedelački narod Balkana se opisuje kao nižeg rasta – do 180 cm, tamnih očiju, svetle puti. Genetska istraživanja dokazala su da u nama postoji 48% genoma starosedelaca. Sigurno je da su u 6 veku određena plemena, na čelu sa potomkom kneza Dervana, došla iz Lužice na balkan i preuzela vlast u Duklji i Moeziji. Mešavši se sa ovim starosedelačkim narodom, koji su mili miroljubivi i spremni na kompromis, prihvatili jezik i obeležja, modifikujući vremenom, ali zbog jačine njihovog genoma, skoro da se gubi Slovenski, i tako nastaje danas poznat narod Srbi.

Priča će se nastaviti...

M.N.