Starosedeoci Balkana - Proto Srbi I
Nekada
davno, na području centralnog Balkana, u dolini Dunava i oko Stare Planine, pre
doseljavanja Kurgana, živeo je narod miroljubive naravi. Njegovo carstvo se
prostiralo od Kijeva na severu do Samotrake na jugu, i od Crnog mora na istoku
do Švarcvalda (Crne šune) na zapadu. Ovaj narod bio je u srodstvu sa Etrurcima,
Minojcima, Atlantiđanima, Pelasgijancima, Legejcima, Iberijcima, Baskima. Svi ovi
narodi stare evrope živeli su u potpunom miru deleći istu relegiju, običaje,
pismenost i jezik, i međusobo su se mešali radi trgovine. Ovaj narod o kome smo
govorili pominje se u različitim izvorima pod imenima kao što su Hiperborejci,
Tuata de Danann. Arheolozi ga često nazivaju preindoevropskim narodom,
Vincanskom, Starcevackom kulturom, dok neki autori još pominju ovaj narod kao „male
Ljude“. Već smo pominjali paralele u predhodnom tekstu, ovde hoćemo da pomenemo
neke detalje života ovog vilinskog naroda. Tako autor kao što je Tolkin, ali i
drevna Germanska mitologija pominju srednji svet, mali ljudi koji su živeli pre
doseljavanja ljudi – ovaj srednji svet je upravo ovo carstvo o kojem govorimo.
Ovo
carstvo, kako god ga zvali bilo je uređeno po matrijahalnom sistemu, posebno
jer je centar njihove religije predstavljala Velika Boginja Majka. Žene u ovom
društvu su bile neustrašive i moćne, pravične i blage, velese, razuzdane i
lepe. Grčka predanja ih nazivaju Amazonkama, a njihovu boginju Artemida – Hekata.
Brojčano ih je bilo više nego muškaraca, zato se smatra da su živele u
poligamnoj zajednici – više žena delilo je jednog muškarca. Većina njih bile su
posvećene sveštenice boginje, primaju se u službu onog momenta kada bi rodile
dete, a one koje boginja nije podarila moćima rađanja postajale su ratnice
(Amazonke, Valkire). Još mlade mame bile su u nižem redu sveštenica i tako su
služile manjoj grupi ljudi. Kako su starile i povećavale broj dece, tako je
njihova moć sve više rasla. One starije, koje su već bake, postajale su
sveštenice višeg reda i oko njih su se već okupljale porodične zajednice.
Najveštije među bakama, najmudrije i najmoćnije, one koje su zajednicu
okupljale oko radova, običaja i dužnosti bile su isok sveštenice. Najveća i
najmoćnija od njih bila je Kraljica koja je imala titulu Samodiva (najveća među
velikima) i predstavljala je samu ruku boginje na zemlji, među narodom. Dužnost
sveštenica je bila da služe boginju, obavljaju verske običaje i rituale. Druga
grupa i posebna grupa činile su vračare – posebna grupa sveštenica koje su
imale ulogu lekarica, boginja ih je obdarila moćima isceljenja i poznavanja
lekovitih bilja. Pored vračara bile su tu i proročice, orakulumi, one koje su
tumačile znake i predviđale budućnost. Visoke sveštenice su obično bile i
sveštenice i vračare i proročice u isto vreme – nosile su titulu Dive
(boginje).
Ovaj
narod je pored dubokog poštovanja žena, poštovao je i prirodu kao živi
organizam, kao majku i verovao da sve u prirodi ima dušu – zato su i živeli u
skladu sa prirodom. Gradili su gradove na vidokim obroncima planina, u dolinama
reka, ne sečući ni jedno drvo, ne uništavajući ni jedno stanište. Pećine su
predstavljale svete hramove koje je sama boginja sagradila, tako su najmoćnije
Dive često i živele u osami u pećinama gde su danonoćno služile boginji i bile
tu za ostale (Otuda i legende u kojima se govori o vešticama i vilama koje žive
u pećinama). Izvori reka, posebno lekovitih su predstavljala posebna sveta
mesta, mesta odakle izvire zdravlje i moć. Shodno njihovom mestu življenja,
postojale su tri etničke grupe, odnosno tri plemena koje su u narodu ostala
poznata pod imenima Šumkinje (one koje su živele u šumama), Zagorkinje (čiji su
gradovi bili na vrhovima planina) i Vodanice (one koje su živele na obalama
reka i jezera). Tako su mnogi sada poznati gradovi upravo sagrađeni na
temeljima tih drevnih gradova. Ne znamo koji je tačno grad bio glavni ali
možemo izdvojiti planine poput Homolja, grada Golubca, okolina Kapije reke
Vratne u istočnoj Srbiji, planina Miroč, Rtanj, naravno Stara Planina, okolina
Zlotske pećine, rimski gradovi poput Romulijane, Medijane, Diane, Sirmijuma,
Viminacijume... Takođe tu su i Čarnok, Starčevo,, Vinča, Gomolava, pa i
Kopaonik, Židovar, Đavolja Varoš, Avala, planina Rudnik, Fruška Gora, planina
Tara, Koprija, Bor, Krupajsko Vrelo, nadomak Trgovišta, Maglić, Soko Grad, Golija,
okolina Ceremošnje, Juhor itd.
Ovaj
narod borio se protiv nasrtljivaca strelama i kopljima, jašući konje i pitome
jelene, vodeći sa sobom pripitomljene vukove. Ovaj narod je bio moćan i
nepobediv, samo previše je bilo razbojnika koji su želeli da osvoje ovu zemlju
zbog njene moći, plodne zemlje, izvorišta lekoitih reka i bogatstva ruda i
dragog kamenja. Ovaj narod bavio se pretežno lovom i ribolovom i ubiranjem
plodova, ali takođ i poljoprivredom na obalama reka i jezera, kao i keramikom i
preradom rude. Veoma su često imali praznike i proslave kad god im se ukazala
prilika, okupljajući se na svetim mestima i uz gozbu, piće i mahnitost slavili
prirodu, bogove i život. Veruje se da su iz takvih običaja kasnije nastale
Dionizijske misterije.
Iako
smo pominjali uglavnom žene, kao dominantne u ovom društvu, ovaj narod je
takođe imao muškarce, i to veoma poštovane. Muškaraca je bilo manje od žena ali
su bili neustrašivi junaci i šamani. Zbog same veštine i neustrašivosti njhovih
majki, muškarci u ovom narodu nasleđivali su neverovatnu snagu i neustrašivost,
ali su pored toga bili veoma nežni visoko poštujući sve žene. Neki od njih su
se rađali sa posebni darovima poput proroka i vračeva – iscelitelja, i tako
postajali šamani u ovom društvu. Takvi šamani bili su pratioci Diva i nosili su
titulu Vjedogonja. Ova porodica je među ovim narodom bila posebno plemenitog
roda. Najveći od svih junaka i od svih vjedogonja bio je Kralj, pratioc
Samodive. Tako je u našem narodu sačuvano sećanje na jednog od najvećih kralja –
Podunavskog Konjanika koga je narod zvao Kraljević Marko.
Krajem
bronzanog doba, negde otprilike 2.000 godina pre nove ere, u ove krajeve počela
su da se doseljavaju Kurganska plemena, koje su ovi narodi prihvatali pod
uslovom da ne dolazi do sukoba. Tako su prvi došli Tribali koji su se mešali sa
ovim narodom, zatim i Grci, Tračani, Dačani, Iliri, Kelti itd. Iako su se
mešali sa ovim narodima, i imali ogroman uticaj na njihove običaje i verovanja,
bili su poštovani i netaknuti od strane ovih naroda. Osvajanjem rimljana ovih
prostora, ovaj narod se koncentrisao u takozvanoj Moeziji, prema nekim autorima
bio je svrstan u Tračanska plemena i tada se prvi put nazivaju Moezi. Ubrzo
potom dolaze Sloveni koji osnivaju svoju prvu Srpsku državu i ovaj narod
prihvataju oberučke, posebno mešajući svoje plemiće sa plemićkim kućama ovog
naroda. Sloveni su ovaj narod zvali Vilama. Žene su prema predanju bile vile, a
muškarci zmajevi.
Čuvene
Dive, plemkinje ovog naroda, zabeležene su u narodnim predanjima. Jedna od njih
je čuvena Ravijojla, najverovatnike Kraljevskog porekla, čiji grad se nalazio
na planini Miroč. Njen pratilac je bio upravo podunavski konjanik, u narodu
poznat pod imenom Marko Kraljević. Ravijojla je bila plemenita kraljica svog
naroda koja je iala mnogo dece, i usvajala mnoga siročad. Ravijojla je bila
takođe i vešta isceliteljka i pripadala je plemenu Vodenca, odnosno poreklom je
bila iz nekog od prirečnik gradova. Zbog dobrog glasa koji je pratio ovu
kraljicu i njenog kralja, priča i predanja su se dugo zadržala iako je ona
živela i vladala najverovatnije negde 2.000 godina pre nove ere. Poznato je da
je ona takodje imala dve sestre pod imenom Janojla i Dragojla. Nije poznato
tačno plemenito poreklo ovih sestara, ali se zasigurno može reći da su sve tri
imale veliku ulogu u tadašnjem društvu. Takođe pominju se i Alkima čiji je grad
bio na Lovćenu, ona je takođe bila visoka sveštenica, veoma moćna, moguće da je
vladala narodima koji su živeli u pomorskim predelima. Poznata je još i Andesila,
jedna od Šumskog naroda. Bila je visoko potovana mati svog plemena da su to
pleme zvali Andre. U predanjima pominje se i Anđa, Oblakinja – iako su mnoga
imena izvedena, a neka pak zadržala originalni oblik , moguće je da je na
primer Anđa bila Danđa, s obzirom da je ime Ana izvedeno od imena Dana, Danonna
– boginja Dunava, majka naroda Tuata de Dannan. Prema ovome, moguće da je
pomenuta Danđa, bila upravo jedna od Samodiva, kraljica ovog naroda. Pominje se
i Danica – mnogi je u predanjima poistovećuju sa boginjom, sa zvezdom Venerom,
a najverovatnije je da je ona samo bila sveštenica boginje kojom je narod bio
toliko očaran da su je na nebesa digli. Zasigurno poznata kraljica je bila
Smodiva Đurđa. Kao što vidimo razvoj imena, moguće je da su Anđa (Danđa),
Danica i Đuđa u stvari jedna te ista kraljica, samo prenošenjem priče samo ime
se menjalo. Pored dobrih kraljica pominju se i one malo manje omiljene u
narodu, poput furiozne, strašne Evdokije, kao i Žabe-Devojke – verovatno kraljica
koju je narod toliko omrzeo da su je na ovaj način ismevali. U narodu se još
pominje i Jana, oblakinja takođe. Prema pominjanju u narodnim predanjima možemo
zaključiti da je pleme Oblakinja bilo jedno od najmoćnijih, i tako najverovatnije
imalo najveću vlast – kako su žene ovog plemena zvali Oblakinjama, tako su
muškarci bili Oblačari, kažu nam narodna predanja. Poznate Samodive su još i
Jerina, Lena, Morina (čiji se grad nalazio na Juhoru), Nadanojla koju vodi
glas, nazivaju je starešinom, zasigurno je bila jedna od jakih i moćnih
kraljica.
Mnogi
dokazi o ovim kraljevskim lozama postoje – i ne samo u narodnim predanjima već
i drevni zapisi poput orfičkih misterija govore o ovim narodima. U argonautima
govori se o Medeji koja pripada drevnom predgrčkom kultu šamanizma – iz čega
saznajemo da je Medeja bila sveštenica i princeza ovog starog naroda, koja se
radi političke stabilnosti udala za grka. Tako je i majka Aleksandra
Makedonskog bila sveštenica Artemide i čarobnica, u stvari jedna od princeza
ovog starog naroda i po defoltu sam Aleksandar Veliki, nasledivši moć od majke,
jeste sam bio Kralj ovog naroda. Samo ime Vila jeste staroslovenskog porekla i
znači ludilo, viloviti – čiji epitet najverovatnije dolazi od mahnitosnih
običaja poput Bahanalija koje su pripadale ovom narodu. Južni Sloveni su imali
veliko poštovanje prema ovom narodu, pa su zadivljeni njihovim moćima, mešali
svoje loze sa njima i tako stvorili Srpski narod.
Srednjovekovna
predanja govore i o samim „Vilinskim“ aristokratama koji su imali veliku ulogu
u ranoj srpskoj istoriji. Muškarcima, posebno onima plemenitog porekla, čije su
majke bile Samodive, ovog naroda Sloveni su davali epitete Zmaja, zbog velike
časti, morala i hrabrosti. Poznati među njima bili su Manojlo Grčić, Zmaj
Ognjeni Vuk (Ognjeni je bio epitet porekla koji je govorio da je ovaj vlastelin
poreklom od Oblačara), takođe i čuveni „vilinski“ princ Miloš Obilić. Majka
Jugovića bila je Samodiva, i po defoltu njeni sinovi bili su Zmajoviti. Ljutica
bogdan oženio se Divom iz plemena Vodenica sa kojom je imao sinove Straila i
Nenada. Jug Bogdan je sa svojom Samodivom ženom (Majka Jugovića) imao pored
sinova i ćerku, Caricu Milicu, koja je nasledila titulu majke i bila jedna od
poslednjih Samodiva, odnosno kraljica i Slovena i ovih starosedelaca. Carica
Milica je upravo kompletno ujedinila ova dva naroda i tako stvarila Srbe. Despot
Stefan Lazarević, bio je poslednji princ koji je nosio moći Zmajovitog. Još
poznatih plemića ovog starog naroda bili su – Stojan Čupić (Zmaj od noćaja), kao
i Banović Strahinja...
Iako
se mnoge legende vezju za ovaj narod, istorija potiskuje tu drevnu istoriju
koju je narod zadržao u svojim predanjima. Česte tvrdnje da smo poreklom Sloveni
imaju polovičnu istinu. Evidentno je da delimo slične epitete i jezik sa
ostalim slovenima, ali fizički izgled nam je skoro pa potpuno drugačiji.
Starosedelački narod Balkana se opisuje kao nižeg rasta – do 180 cm, tamnih
očiju, svetle puti. Genetska istraživanja dokazala su da u nama postoji 48%
genoma starosedelaca. Sigurno je da su u 6 veku određena plemena, na čelu sa
potomkom kneza Dervana, došla iz Lužice na balkan i preuzela vlast u Duklji i
Moeziji. Mešavši se sa ovim starosedelačkim narodom, koji su mili miroljubivi i
spremni na kompromis, prihvatili jezik i obeležja, modifikujući vremenom, ali
zbog jačine njihovog genoma, skoro da se gubi Slovenski, i tako nastaje danas
poznat narod Srbi.
Priča će se nastaviti...
M.N.
Pozdrav Marko od Vidana.
ReplyDeleteJa sam zapisao deo legende iz srbskoga narodnoga predanja o bićima koja su se rađala iz ljubavi vile i čoveka.Evo jednog dela koji sam zapisao:
SVAROG
Vilinsko kopile
Ponekad se dešavalo da ljubav između naočitog čoveka i vile završi grešnim začećem.Dešavalo se da je ta ljubav toliko jaka da se čovek zaslepljen tom ljubavlju prepusti telesnom uživanju.A to uživanje dovodi do sigurne smrti.Vila isušuje mušku žilu,ali čovekovo seme prosuto u njenu utrobu ume da nađe put do ovoga sveta.
Deca koja se rode iz takve ljubavi obično umiru,ali umire i vila jer ova deca se rađaju sa rogom na desnoj strani čela koji raspori vilinu utrobu...Rađaju se poput ljudske dece,i retki koji prežive rastu daleko brže,visočije i krasi ih ogromna snaga.Nažalost,osuđeni su na večno otpadništvo jer rog koji nose na desnoj strani čela pokazuje kakva ih je grešnost donela pod kapu Nebesku.
Narod je ova bića nazvao Svarozima.Zašto im je narod nadenuo to ime,ne zna se.Možda zbog ogromne snage i dugovečnosti...
Neprihvaćen ni od ljudi niti od vila,Svarog je prinuđen da živi između dva sveta zavek tumarajući planinama,rečnim gazovima i šumama.Snažna telesna građa i izuzetne sposobnosti koje se mogu meriti sa hitrošću vukova,oštrovidošću sokola i silinom medveda,od njih čini zveri kojih se valja kloniti.Samo su po izgledu i konstituciji nalik čoveku.Ali,Svarozi se ne rađaju zli,i samo onaj koji gospodari njima može im dodeliti neku ulogu,poput čuvara ili progonitelja nečega ili nekoga.Jedan Svarog je mogao pobiti čopor Psoglavaca ili čak i čopor Vukodlaka...Mnogi carevi su trošili silna bogatstva u potrazi za vilinskim kopilanima...
Narod je verovao da su Svarozi bezvremeni i besmrtni.Oni ipak stare,ali daleko sporije od ljudi,a neuporedivo brže od vila.Dugovečnost koju je narod poistovetio sa bezvremenošću i besmrtnošću može biti naglo prekinuta,ne od hladnog oružja,nego ljudskim mlekom.Ako proguta samo kap ljudskog mleka,sa "izvora" grudi neke bremešne žene,Svarog umire razjedene utrobe i usahloga srca.Verovatno umiru i od kakvog oružja,ali nikada nijedan čovek nije ubio Svaroga,pa se verovalo da ih je nemoguće ubiti ikakvim oružjem...
Bez obzira na sve,ova bića rastu sa takvom tugom u sebi da pesme tužbalice koje pevaju na vilinskom "Nateraju i zvezde da se ugase",kako se govorilo u narodu.Te pesme je narod nazvao SVAROGOVA BALADA.Svaki Svarog ima svoju i veoma ih je teško čuti.Ostao je jedan stih zapamćen i otrgnut od zaborava (i ne zna se koji ga je čovek uspeo čuti).Stih kaže:"...Koračam da bih bežao,pojem da bih nestao..."
Kada budem zapisao još neke pojedinosti,proslediću.
Ima još jedna veoma zanimljiva pojedinost.Naime u srbskome narodu (pogotovu kod Starogoraca) je ostalo ime za vilinskoga Boga:STARPANJA.Nažalost,nema mnogo pojedinosti o Njemu...Vilinski "raj" se zove BAGHA ČORT=mesto gde se vilinske duše skupljaju i sade poput semena da bi ponovo iznikle.Starpanja je bio gospodar Bagha Čorta...
Pozdrav,odlične priče si iznedrio!