Veo Boginje i Veo Svestenstva

Veo Boginje

Kao što već poznajemo, ovaj običaj pokrivanja glave je veoma rasprostranjen medju judeo-hrišćanskim religijama i ima signifikaciju potčinjenosti, sramote i statusa, posebno među ženama. Sama biblija govori o tome kako bi svaka žena trebala nositi veo na glavi, tj. Imati pokrivenu glavu posebno u hramovima. Muslimanke pokrivaju čak i usta dok neke ortodoksne Jevrejke umesto vela nose perike. Bilo kako bilo mnogima ovaj veo upravo predstavlja simbol patrijahalnog društva, potčinjenog žesnkog statusa, iako nije uvek bilo tako. 

U drevna vremena, čak i u bronzano doba i muškarci i žene su nosili veo u toku ceremonija odavanih u čast velike boginje. Veo je predstavljao vrata izneđu sveta ljudi sveta duhova, pa je tako samo pokrivanje bio sveti čin ulaska u religijski ritual. Žene su bilo duboko poštovane tako da je vremenom status sveštenice ili sveštenika bio upravo određivan ovim velom na glavi. U drevnoj Persiji veo su nosile isključivo žene aristokratskog porekla kako bi pokazale svoj plemeniti status. No, među Sumerima, sveštenice Inanne, kao i Hititske sveštenice boginje Anahite nosile su veo kako bi pokazale strahopoštovanje prema ovoj velikoj Kraljici Bogova. Stragorčki, Tračanski, Ilirski, ali i Rimski sveštenici predstavljali su svoj status pokrivajući glave velom, posebno tokom rituala i obreda.

U više navrata i sama boginja je bila predstavljena kao prelepa gospa sa velom na glavi. Tako možemo videti starogrčki kult Izide u to vreme zvane Ijo koja nosi crni veo na glavi predstavljajući noćno nebo. Isto tako i velika mati Hekata nosi crni veo kako bi predstavila vladavinu nad čitavim kosmosom. Istu funkciju imao je i veo na drugim boginjama poput Ištar, Inanne, Anahite, dok su Indijci, drevni Egipćani i Persijanci čak pokrivali statue boginje velom i time određivali njenu božansku formu, nedostupnu običnim ljudima, smrtnicima. I naša boginja Serbona (Sirona, Anakata, Artemis, Hekata) na nekim prikazima nosi veo kako bi predstavila svoje prisustvo među ljudima, među svojim narodom, ali i njenu vladavinu nad nebom, kosmosom. Kasnije po primanju hrišćanstva, Bogorodica se često prikazuje sa velom na glavi, gde simboli meseca i zvezda ustvari otkrivaju njenu pređašnju prirodu – kako neki kažu: „ boginja nas nije napustila samo je skrivena pod velom Device Marije“!

Značaj vela je višestruk i svakako ne nosi status srama i tereta, već samo pokrivanje glave pred obrede, rituale ili molitve u stvari predstavlja momenat iskazivanja poštovanja prema božanstvu, prema našoj velikoj majci. I zato, kako običaj nalaže, pred svaku molitvu, pokrijmo glavu velom i time iskažimo prvo i najuzvišenije poštovanje prema našoj Velikoj Božanskoj Majci!

Odlomak iz knjige "Buđenje Boginje"

M.N.

Molitva nasoj Majci Boginji

Boginja sa bezbroj imena

O Majko Bogova,

Boginjo sa bezbroj imena

Ti koju su na istoku zvali Kebat, majka svega živoga

Koju su drevni Hititi zvali Hana, a Sumeri Inana,

Ti si kraljica Svih Bogova

Tebe Persijanci koji slave dva boga zovu Anahita,

Boginja koja plodnost dalruješ ljudima i zemlji

Isceliteljka i vidarica dubokih rana,

godpodarice svetih voda i boginjo mudrosti,

Ti si Mati Zemlja, boginja inspiracije,

I ona koja ljubav daruje,

Slava tebi neka je,

I slava ti je bila od kad je sveta i veka,

Od istoka ka zapadu, od severa ka jugu

Svi te slave i svi ti se klanjaju

Zovu te Sirona, Artemis, Dijana, Hekata

Kao svetlost meseca, devica i gospodarica zveri

Potnia Tenor, majka divljine

Zovu te jos i Anakata, Serbona, Kibela, Matrona

Boginja majka, ona koja stvara ravnotežu, ona koja stoji iznad dobra i zla

Ti si i drevna pramajka Paleohtona zvana Eurinome, kosmicka Boginja

Ti si Kreatis, ona koja je svet stvorila iz svog odraza plesuci na talasima,

Ti si Fortuna, gospa koja sreću donosi,

Ti si Bela Vučica, ti si nasa majka, Slavimo te i volimo

Neka je tvoja milost večno nad tvojim narodom!

Odlomak iz knjige "Buđenje Boginje"

Marco Nektan

Prva žetva – Gromovnik

Prva žetva – Gromovnik

1. August obeležava jedan od najvećih praznika starog sveta. Predstavljao je središnju tačku između letnje solsticije i jesenje ekvinocije. Ovo je praznik koji obeležava kraj leta i početak žetve, početak radova na poljima (iako u moderno vreme u urbanim krajevima ljudi idu na godišnje odmore, za ljude u agrikulturnim sredinama ovo je doba anjvećih radova), vreme da počnemo požnjeti ono što smo posejali. Ovaj praznik padan nekako u to vreme, početkom augusta, iako neki moderni astrolozi tvrde da ovaj praznik pada kada je sunce na 15 stepeni u znaku lava (to zovu još i tačka avatara). Po prihvatanju hrišćanstva samo značenje praznika je premaskirano pa tako se u Srbiji danas umesto praznika prve žetve slavi preobraženja, u narodu poznato kao dan kada voda postaje hladnija. Dani postaju sve kraći i hladniji. Drevni gemanski narodi su ovaj praznik zvali Lammas, dok je u keltskom svetu ovaj praznik znav još i Lughnamsada, pravo ime našeg praznika nije poznato. Govorilo se da na ovaj sveti praznik bog koji se žrtvuje i ponovo vaskrsava (Pak, Bahus, Sabazius) upravo umire kako bi osigurao plodnost narodu, i odlazi u podzeni svet gde će se transformisati i ponovo roditi kao bog sunca na dan zimske solsticije. Naša Velika Mati (Kibela, Dea Matrona, Dana) oplakuje boga  - tako da običaji za ovaj praznik malo podsećaju na one o pogrebu.

Negde u prirodi se napravi mala rupa u zemlji i sahrani lutka od pšenice zajedno sa darovima u vidu kolača, cveća, novca sve kako bi osigurali plodnost i dobru žetvu koja predstoji. Bog se žrtvuje zarad dobrobita, zato je ovaj praznik malo mirniji, iako ga moderni neopagani slave u veselju, naš narod je verovao da treba „ćutati da zlo ne čuje“ kako im ne bi žetva propala. Ovim praznikom takođe završava se i trnov post koji je trajao od punog meseca u julu, tako što u ponoć uoči ovog praznika se pojede nešto slatko u čast predstojeće žetve. Treba zapaliti sveće za Veliku Boginju, žrtvenog boga ali i precima i voljenim umrlima i zamoliti ih sve za bogatu „žetvu“.

Pored ovog, prema starom julijanskom kalendaru, u ovo vreme u Srbiji pravoslavni svet slavi sv. Iliju, gromovnika. Sveti Ilija je preuzeo oblik nekadašnjeg paganskog boga gromova, po mnogima, se upravo radi o Perunu, slovenskom bogu gromova. Evidentno je da su Sloveni došli na balkan i mešali se sa lokalnim stanovništvom (proto-Srbima), ali nemoguće je da su u potpunosti nametnuli svoju pagansku veru, već da je ta paganska vera bila poistovećena sa već postojećom. Bog Perun jeste jedan od vrhovnih staroslovenskih božanstava, bog stvarala, bog otac, bog gromova, poput grčkog Zevsa i kurganskog Perkunosa, čuja etimologija reči kovori o bogu izobilja, plodnosti, žetve. Migracijom naroda moguće je da kurganska plemena poistovećuju svog boga plodnosti sa skitskim bogom gromova i tako dolazi među mnogim plemenima do potpuno drukčijeg imena – kelti su ga zvali Taranis, dok su ga Germani zvali Tor. Proto-keltska i staroevropska reč za grom je Toranos, pa se predspostavlja da otuda potiče i ovo ime, dok sa druge strane Tračani su boga gromova zvali Zbel-Tiurdos. Veruje se da ovaj oblik božanstva, bog gromova nije bio slavljen među stanovnicima „stare evrope“ i da upravo dolaskom kurgana, ili još bolje skita, sarmata, počinje da se slavi neko božastvo neba i gromova, odnosno gromovnik. Tatarski šamani ga još zovi u Tengri, što nam još više govori o poreklu ovog kulta. Bilo kako bilo bog gromova je bio poistovećen upravo sa žrtvenim bogom plodnosti, kao i sa ovim praznikom, pa sam momenat bratimljenja kurgana i starosedelaca evrope opisuju kroz priču o tome da je Ognjena Boginja (Anakata, Serbona, Hekata, Artemida, Bendis) bila sestra Gromovniku. Kasnije crkva ovu priču stavlja na pijadestal pod maskama svetaca tako Ognjena Boginja psotaje Ognjena Marija, sestra svetom Iliji, gromovniku.

Skordijski bog Taranis - bog gromova, plodnosti i tockova 

(tockova zivota, smrti i ponovnog rodjenja)

Obratite pažnju i na ovaj praznik, pomolite se bogovima i precima, žrtvujete plodove svoje žetve, udelite nešto novca siromašnima, ponudite hranu lutalici životinji, sipajte vode kraj drveta za plodnu žetvu svoju, svoje porodice i svoje zajednice. Neka je milost bogova nad njihovim narodom!

Odlomak iz knjige „Buđenje Boginje“

Zmajoviti

Benandanti, Zmajoviti i Vukodlaci

Zvanični podaci isztorije govore o Benandantima kao agrarnom kultu na severu Italije, posebno upečatljivih u 15. i 16. veku. Tvrdilo se za Benandante da imaju moć da napuste svoje telo i tako lete u vazduhu i bore se sa zlim vešticama kako bi osigurali dobar porod za nadolazeću žetvu. Reč Benandanti znači „Dobri Hodači“. U 16. veku u Italiji na žalost nisu bili lišeni Inkvizicije.

Prema nekim tvrdnjama, benandanti se rađaju sa posteljicom, što im daje moć da noć, određenim danima, putuju kroz vazduh, bore se protiv zlih demona i predviđaju sudbinu. Veruje se da svaki ima svoju svetu životinju na kojoj putuje noću kroz vazduh. U toku ovih leta, nalazili bi se sa drugim Benandantima, plesali bi i gostili bi se, ili bi se borili protiv zlih duhova, sve za dobrobit zajednice i predstojeće žetve. Kada nisu upadali u trans putujući astralno na ovaj način, verovalo se da benandanti imaju magičnu moć da leče. Na žalost crkva ih je zatrovala i proglasila jereticima, zato im se trag gubi.

Benandanti su bili i muškarci i žeme čija je dužnost bila da čuvaju svoj narod i zajednicu. Rođenjem, sa posteljicom, označavalo ih je automatski da pristupe ovom svetom i časnom redu. Kada ne bi putovali na drugim životinjama, neki su imali moć čak i da se transformišu. Često su se transformisali u leptire, mačke, žabe, zečeve, jelene, konje, a najčešće u vukove.

Tragove o ovoj tradiciji pronalazimo sa podacima inkvizicije iz 16. Veka i to najviše u pokrajini italije koji se graniči sa današnjom Slovenijom. Graničenje sa Balkanom nije nimalo slučajno. Naime ova tradicija je takođe poštovala Boginju Dijanu i samim tim bila matrijahalni i lunarni kult. Iz tog razloga su ih povezivali i sa legendama o vešticama, što ih sa druge strane povezuje sa šamanizmom stare evrope.

Prema nekim arheolozima i antropolozima ovaj kult se smatra starim više od 6.000 godina i datira još iz neolitskog perioda, najverovatnije same kulture Lepenskog Vira. Naslednici ovog drevnog kulta su se u severnoj Italiji zvali Benandantima, na Balkanu u pojedinim mestima su smatrali da su oni vukodlaci, u Dalmaciji su iz zvali Krsnicima, u Srbiji i Bugarskoj Zmajovitima, Oblačarima, Zduhaćima, u Mađarskoj Taltošima, u Rumuniji Kalušarima.

Zanimljiv podatak, pored svih modernih fiktivnih tvrdnji o zlom čudovištu vukodlaku, na Balkanu u stara vremena se verovalo da su Vukodlaci ljudi rođeni sa posteljicom, koji su izrazito dlakavi i koji se u noći punog meseca mogu preobraziti u vukove kako bi ostale zveri oterali iz sela, i koji imaju moć da leče. Svakako su bili prijatelji zajednice, čak se verovalo da samo oni imaju moć da oteraju vampire. Nekom genezom, u kasnijem periodu nastaju fikcije o čudovištu, suprotno originalnom verovanju. No, nazivanjem pripadnika Srpske nacije, narodom vukova, i ove stare priče, kao i porekla kulta, i arheoloških tvrdnji o obožavanju kulta vuka, svakako nam je jasno da govorimo o šamanskoj tradiciji stare evrope, pamantenskog carstva, protosrpskih sveštenika – šamana.

Pored povezanosti sa vukovima, vukodlacima i kultu boginje Diane (Ana predstavlja epitet majke u starom preindoevropskom jeziku – Dana, Tana, Anakata, Diana), postoje i skorašnji dokazi i predanja o tradiciji zvanoj Zmajovit, Oblačar i Zduhać.

Zduhać, vjedogonja, vjetrovnjak, oblačar, gradobranitelj, vilovit, zmajovit ili alovit bio je u srpskom narodnom predanju upravo ekvivalent Italijanskim Benandantima. Njegovo delovanje sastojalo se u tome da pomoću specijalnih magijskih obreda zaštiti svoje selo ili kraj od zlih demona koji su nosili oluje, kiše ili stihiju. Demoni koji su napadali zajednice obično su se nazivali đavolima, alama, aždajama, crne ptice zloslutnice, duše utopljenika i obešenjaka, vampiri itd. To su takođe mogli biti i drugi Zmajoviti koji su terajući demone sa svojih prostora nateravali ih na tuđe. Prema verovanjima, svako selo, okrug, štiti i čuva zmaj, dok njegov neprijatelj ala luta tražeći mesto koje će uništiti. Zmajem gospodari i upravlja upravo zmajovit, on ima moć, predodređenu od rođenja, da napusti svoje telo i obre se među oblake do svog zmaja. On je jedin koji zna sa zmajem govoriti, i tako ga upozori na dolazak ale, neveremena, i naredi mu da se bori sa alom i otera je. Nakon borbe i poražene ale, Zmajovit čovek se vraća u svoje telo i budi se preznojan i umoran. U Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Sandžaku zvali su ih Zduhaćima, u delovima Crne gore i zapadne Srbije zvali su ih vjedogonje (što je verovatno i drevni originalni naziv, dok su drugi samo epiteti), a u istočnoj, južnoj i centralnoj Srbiji, Banatu, Bugarskoj i Makedoniji oni bili nazivani Zmajovitima. Oblačari i vjetrovnjaci su bili poznati u severnom delu zapadne srbije, kao i u Sremu i Bačkoj.

Naime poreklo svih njih vodi od drevnog kulta, posebnog svešteničko-šamanskog staleža drevnog sveta, pre indoevropske evrope. U vreme kraljice Eisne, doba matrijahata, ovo je bio časni muški stalež sveštenika koji su služili velikoj boginji Anakati i Paku (posebno u njegovom obliku stvaranja odnosno u obliku Zmaja). Ovaj sveštenički stalež živeo je duboko u šumama, predstavljajući važan deo svake zajednice. Oni su bili savetnici, iscelitelji i zaštitnici od nepogoda i zlih duhova. Nije svako mogao pristupiti ovom kultu. Da bi dečaka posvetili, kako bi u nekoj budućnosti postao Zmajovit, bogovi su majkama davali znakove. Tako je jako bitan momenat njihovog rođenja. Prema određenim predanjima oni su se rađali u posteljici, pak prema drugima rađali su se mrtvi i onda naprasno oživljavali, zatim u noći punog meseca. Fizički se ne razlikuju od drugih ljudi ali neke njihove osobne bi potpuno drugačije. Imaju tvrd san, iz kojeg ih je bilo vrlo eško probuditi. Bili su sanjivi, setni, zamišljeni i ozbiljni, ali takođe natprosečno jaki, snalažljivi, izdržljivi u nevoljama i teškoćama. Pridavan im je junački karakter, voleli su svoj kraj, štitili ga i borili se za njega. Bili su veoma vredan dar svakoj zajednici.

Pored moći putovanja na astralnim ravnima, susretima i komunikacijama sa drugim bićima, isceljenjima, ovi šamanski sveštenici imali su i moć proricanja. Verovalo se da imaju moć predviđanja pomoću određenih pojava, kao i tradicionalna proricanja, i razgovora sa životinjama. Imali su moć da ako im stane neko na nogu, taj neko može videti njihovu viziju. Na ovakav način su i pokazivali narodu i nadređenima šta će s desiti.

Pored sudbine koju su dobili rođenjem, u određeno doba života, rane mladosti, dečak se oduzimao od porodice i odvodio među sveštenstvo, gde bi bio izabran od strane starijeg Zmajovita koji bi ga obučavao dalje. Ovaj obred biranja zvao se još i „Pakovo Kolo“, posebna gozba i slavlje u koje bi se dečak uvodio u misterije – iniciacija. Iniciacija bi se sprovela na nekom pustom mestu, proplanku, dečak bi se okružio kamenjem, cvećem i vatrom i prizivao bi se bog Pak. Kada bi se Pak pojavio u dečakovoj viziji darovao bih ga astralnim vukom koji bi ga vodio do zmajeve kolibe. Tek u kasnijoj obuci, kada zmaj starijeg Zmajovita ima porod, mlađi Zmajovit dobija svog zmaja sa kojim stvara poseban odnos, radi dobrobiti u budućnosti. Nakon obuke, ili nakon smrti starog Zduhaća, novi preuzima odgovornost za zajednicu, pleme, okrug.

Nastaviće se...

...Odlomak iz knjige „Buđenje Boginje“...

M.N.

Ognjenice - pun mesec u Julu

Ognjenice

Slavlje u čast Serbone - Artemide Ognjene

Sutra, 22.07., kada sunce zadje, slavimo drevni praznik stare tradicije, pun mesec u julu pre praznika Gromovnika, koji obeležava početak priprema za prvu žetvu. Ovaj pun mesec posvećuje se našoj ognjenoj gospi, boginji naših predaka, Serboni – Hekati – Artemidi – Anakati – Bendis u svom ognjenom obliku. Ona će nam osvetliti nebesa svojim voljenim mesecom, i dati snage da se spremimo za žetku, pa požnjemo plodove onoga što smo posejali (bavili se agrikulturom ili ne, uvek u životu nešto sejemo, da bi smo posle požnjeli). Kao što i sam naziv kazuje ovaj pun mesec se slavi „ognjem“, odnosno vatrom.

Treba napraviti oltar (ako već ranije nismo, i kada jednom napravimo kućni oltar on nam ostaje za svakodnevne darove i molitve) – oltar sadrži: Sliku, statuetu ili simbol naše Gospe, zatim najmanje jednu sveću, posudu za darove u vidu hrane (hleb, kolači, voće, zrnevlje), posudu za darove u vidu tečnosti (vino, sokovi, med, mleko), gorionik ili kadionicu i posudu ili vazu za cveće. Svakoa, s obzirom da je oltar ličan, možete staviti nešto lično vaše što smatrate posebno značajnim, sliku voljene preminule osobe ili pretka itr.

Ognjenice se slave 3 dana, dan punog meseca i dva dana nakon njega. Kada sunce zadje, pokrićemo glavu tamnim velom (bilo da smo muškarci ili žene, ovo je odavanje počasti svetlosti bogovima – običaj koji datira još iz vremena Tračana) upalićemo sveću na oltaru (ako smo u mogućnosti možemo Boginji posvetiti i logorsku vatru napolju), ostaviti kao dar na oltar deo svoje večere, vino i neko sezonsko cveće. Udahnite duboko tri puta, sa tri prsta dodirnite svoje srce (tri otkucaja srca), dodirnite svoje usne (tri otkucaja srca), dodirnite svoje čelo (tri otkucaja srca), podignite obe ruke držeći tri prsta ka nebu (tri otkucaja srca), zatim sa obema rukama držeći tri prsta dodirnite zemlju (tri otkucaja srca). Zatim izgovorite molitvu Boginji ili iz srca ili možete iskoristiti neku već postojeću na primer:

http://theonldtradition.blogspot.com/2013/07/molitva-kraljice-eisne.html

Nakon izgovorene molitve ponoviti postupak gestovima: Udahnite duboko tri puta, sa tri prsta dodirnite svoje srce (tri otkucaja srca), dodirnite svoje usne (tri otkucaja srca), dodirnite svoje čelo (tri otkucaja srca), podignite obe ruke držeći tri prsta ka nebu (tri otkucaja srca), zatim sa obema rukama držeći tri prsta dodirnite zemlju (tri otkucaja srca).

Molitva treba ići iz srca, duboko i snažno, ovo je početak važnih radova za sve nas, zamolite boginju da nam da snagu da uživamo u obilju sopstvenog rada – posebno sada u vremenu nemaštine, svaka pomoć nam je potrebna.

Posle molitve sledi gozba – možete se gostiti različitim đakonijama, hranom i pićem, deleći sa porodicom i prijateljima, deleći pozitivnu energiju u sreći, veselju i smehu – samo sreća može rasterati sve tamne oblake...

Nakom Ognjenica (dva dana nakom punog meseca), sledi Trnov post – i njegova tradicija datira još iz drevnih vremena, a bio je karakterističan za pobornike Orfičkih Misterija. Naime post počinje 24.07. (dva dana nakom punog meseca) i završava se 02.08., na dan Gromovnika, početka žetve. Ovo uzdržavanje od loših misli i hrane simbolično predstavlja žrtvu koju smo prineli bogovima radi plodne i berićetne žetve.

Post izgleda ovako: Možemo jesti isključivo hranu biljnog porekla i med od izlaska do zalaska sunca (meso, mleko, jaja i riba nisu nipošto dozvoljeni). Takođe treba izbegavati previše usoljena, začinjena, slatka jela (u ovom periodu ne uživa se u hrani, već se jede isključivo kako ne bi ostali gladni). Nakom zalaska sunca možemo samo vode piti. Pored spremanja hrane, pred sam obed treba jednostavnom molitvom ponuditi svoj obrok bogovima, precima i dušama – jer ne jedemo za sebe već za više ciljeve. Post se završava u ponoć između 01.08. i 02.08. samo jednim zalogajem neke poslastice.

Prilagođeni odlomak iz knjige: „Buđenje Boginje“

M.N.

Hronologija Stare Evrope (Balkana)

Hronologija Stare Evrope (Balkana)

525.000 godina – Prvi Čovek (Sićevačka Klisura)

40.000 godina – Primitivna Ljudska Zajednica na tlu današnje Srbije

25.000 godina – klimatske promene i prve naseljene zajednice

11.000 godina p.n.e. – Podunavka kultura (Kultura Lepenskog vira) u pred potopnom periodu

7000 godina p.n.e. – još jedne klimatske promene

5500 godine p.n.e. – Promena kulture i širenje (Veliki potopi na Dunavu – početak računanja vremena i svest o jednom Paleohtonskom narodu)

Od 5000 godine p.n.e. – Starčevačka kultura (današnja Mađarska, Rumunija i Srbija)

Oko 4000 godina p.n.e. – početak stvaranja Vinčanske kulture (od Kijeva do Egejskog mora i od Crnog mora do Švarcvalda)

Oko 2000 godina p.n.e. – Bronzano carstvo: Paleohtonija – Pamanteni u podunavlju; Gegenezi južno od Stare planine; Pelasgijci i Lelegeni na obalama Egejskog mora; Atlantida (istoriji poznata kao Minojska kultura – Krit i Santorini); Etrurci (Današnja Italija i Dalmacija); Sikani (nekadašnji stanovnici Sicilije) Baski i Iberci (Španija i delovi Francuske); Severni Paleohtoni (pre Kelto-Germano-Sloveni)...

1425 godine p.n.e. – Dolazak Kurgana i mir Kurganskog vođe Karabazmosa i Pamantenske kraljice Eisne

Oko 1400. godine p.n.e. – Formiranje knežavina – Borea (južno od stare planine) i Hiperborea (severno od stare planine u podunavlju)

Oko 1370. godine p.n.e. – Carstvo Heimosa (ujedinjenje severne i južne zemlje)

Oko 1350. Godine p.n.e. – novo doseljavanje Kurgana; sjedinjeno carstvo pod vlašću Eumolpusa (unuk Borea, sin Haemusove sestre Krione) udaje kćerku za kurganskog vođu Tegriosa kako bi osigurao mir; Tegrios postaje novi kralj carstva Kurgana i Pamantena – uvodi kult Deus Patera i Gromovnika...

1100. godine p.n.e. – Invazija Dardanaca na Grčku; pad Atlantide; Pelaskijska kraljevina pada pod vlast Dardanaca i formira se nacija koja je danas poznata pod imenom Grčka; Jedno pleme iz ujedinjenog kraljevstva, većinom kurganskog porekla odlazi na zapad i naseljava prostor današnje Švajcarske (proto Kelti).

1000. godine p.n.e. – formiranje Ilirskih zajednica na zapadu; Traks (potomak Tegriosa) osniva kraljevinu Takiju u južnoj pokrajini (Paleohtoni dobijaju Samotrakiju kao svoj centar); u podunavlju, pomoravlju i timočkoj krajni formira se Hiperborea; u krajnje severnom delu na tlu današnje Rumunije narodom vlada pamantenska kraljica Padurii i u njenu zemlju se sa kavkaza doseljavaju Dačani sa kojima ona formira prvu Dakiju – narod je zove Muma Paduri.

725. godine p.n.e. – u Trakiju se doseljavaju Kimerci i donose gvozdene predmete.

600. godine p.n.e. – Trakijom vlada Oaegrus koji se ženi za Hiperborejskom princezom Kaliopom, potomkinjom Eisne; U to vreme Trakija obuhvata predeo izmedju današnjeg crnog mora na istoku, stare planine na severu, reke Ibra na zapadu i Egejskog mora na jugu (ostatak grčke se sastoji u polisima)

600-500 – Orfej, (sin Oaegrusa) vlada trakijom, ženi se Euridikom, hiperborejskom plemkinjom od roda Šumkinja, sveštenisom Artemide (Anakate – Serbone), po legendi kćeri boga Dionisa (Paka). Ljubav im je kratko trajala, da posle smrti Euridike, Orfej stvara novu religiju koja kasnije postaje poznata pod imenom Orfičke misterije ili Orfizam (spoj helenskog uticaja i stare Paleohtonske religije).

569 – Dakijom vlada Zalmoksis, potomak Mume Padurii

-          Potpuna helenizacija Tračana, Hiperborejaca, Dačana, Ilira

393 – Euridika I, od roda vodenica, hiperborejska kneginja, majka Filipa II, formira se prva Makedonska država

359 – Eimendaka (sveštenica boga Paka - Dionisa), rođena na Samotrakiji, poreklom hiperborejka od roda šumkinja, među Helenima poznata pod imenom Olimpia, rađa Aleksandra Velikog 

376 – Hiperborejom vlada Hales

335 – Dolazak Kelta i njihovo naseljavanje na području Hiperboreje

330 – Sirmusova država, osnivanje grada Simijuma, narod se tada naziva Sirmi (ostali su ih zvali Tribalima)

277 – Skordijski kralj Batanatos vlada Tribalijom

-          Keltizacija već helenizovanih Pamantena; na području Tribalije žive Skordijski i Srdi (ime Pamantena koje su im dali Skordijsci)

-          Formiranje gradova: Aidava (današnja Bela Palanka), Dunonia (obnovljeni grad kraljice Eisne), Singidun (današnji Beograd), Taurun (današnji Zemun) i Margus (Požarevac); Glavn grad se iz Sirmijuma seli u Singidun (grad Skordiska) dok Serdska prestonica sada predstavlja Dunonia.

11. p.n.e. – Balkan pada pod vlašću Rima; formira se pokrajina Moezija – rimljani daju status manjine Serdima koje sad nazivaju Moezi. Dolazi do Latinizacije stanovništva.

298. n.e. – Romilijana, majka Galerijusa, bila je Moezijska kneginja (Pamantenska) od roda šumkinja; nado ju je zvao još i Velika Vučica

249 – 329 n.e. – Jelena, majka Konstantina Velikog bila je Keltsko – Serdskog porekla, sveštenica Matrone (Velike Majke); prelazi u hrišćanstvo dok Matronu poistovećuje sa Majkom Božijom.

6 vek n.e. – na Balkanu dolazi do najeznde Huna i Tatara; Tatari na području trakije i moezije formiraju prvu Bugarsku kraljevinu.

7. vek n.e. – doseljavanje slovena iz Bojke

795. – Knez Višeslav se bratimi sa Moezijskom Kraljicom od roda šumkinja; dolazi do slavinizacije čitavog Balkana. Slovensko pleme Srbi formiraju državu, a pobratime starosedeoce koji čine većinu naroda nazivaju Sebrima.

Oko 1300. – Majka Jugovića (Sebrnska Kneginja) udaje se za srpskog kralja od roda Nemanjića; Miloš Obilić stvara red zmaja kako bi očuvao poredak starog naroda od zaborava (članovi reda zmaja postaju potomci Pamantenski); Kneginja milica donosi mošti svete Petke iz Turkse kako bi osigurala podršku naroda svoje majke, i kult njihove drevne boginje (Anakate – Serbone – Artemide) poistovećuje sa kultom ove svetice.

Pod Turskom vlašću Sebri se potpuno integrišu u kulturu Srbskog naroda i prihvataju hrišćanstvo integrišući svoju religiju u folklor... 

 - Odlomak iz knjige "Buđenje Boginje" 

M.N. 

Zemlja kraljice Ravijojle II

Srbija u 15. veku p.n.e. - Mir Kurgana i Starosedelaca

Dinastija kojoj je pripadala kraljica Eisna (Ravijojla), vladala je ovim kraljevstvom još od 1900. Godine pre nove ere. 500 vekova vlasti ovu dinastiju zovu još i Bronzani, zbog njihovog uvođenja upotrebe bronze i otkrića same bronze.

No već početkom 15. Veka p.n.e. Kurganska plemena počinju da napadaju kraljevstvo prodirući sa severa (kod današnjeg Kijeva) – i ma koliko su Amazonke pružale otpor, ova plemena su bila uporna. Eisna je davala sve od sebe kako bi zaštitila svoj narod – organizovala je najbolje ratnice da brane granice, kao i gradove; sveštenice su se okupljale svako veče uz molitve i ponude prizivali su duhove i bogove kako bi im pružili snagu da se odupru neprijateljima. Ratnice su postajale sve slabije i umornije, zalihe hrane i lekova su polako nestajali, a sveštenice gubeći snagu upotrebljenu u ritualima počele su da se razboljevaju.

Jedno jutro stigla je vest na dvore Eisne da je visoka sveštenica boginje Einere izgubila život žrtvujući svu svoju snagu. Kraljica besna i uplakana otrčala je do svetog oltara (bonolita koji se nalazio na svetom mestu u okviru grada) u vrisku i očaju molila je sve bogove za pomoć, kako je sama počela da gubi snagu i nadu. Te noći u snu joj se javi vizija oltara na koji sveštenice donose vola i žrtvuju ga puštajući krv na oltar, zatim ga spaljuju i uz muziku i vino, zajedno sa svim šamanima jedu meso spaljenog vola, piju i orgijaju, dok najviši sveštenici besomučno prizivaju bogove. Probudila se pokrivena znojem i suzama, takav prizor do sada nije videla jer takva praksa nije još postojala u sklopu kulta bogova. I još jedna stvar joj nije bila jasta, zašto se vesele ako je kraljevstvo pod napadom neprijatelja!? Otišla je do svoje sestre Danojle, proročice i ispričala joj je svoj san. Danojla pogledavši u sveto proročko jezerce u pećini odgovori Eisni: „Sestro moja, bogovi su ti odgovorili na molitvu – žrtvuj vola na svetom oltaru i uz pir i orgije slavi velike bogove – i snaga bezbrige daće moć tvojim ratnicama i sveštenicama da sačuvaju narod od neprijatelja“. Zbunjena neočekivanim odgovorom, skupi hrabrost i prizove se pameti da ma koliko nešto njoj izgledalo groteskno, ipak mora biti urađeno.

Kraljica skupi najviše sveštenstvo i prenese im poruku bogova, da sve bude spremno u noći punog meseca – nek pozovu starešine sela i gradova, nek pozovu šamane i ratnice – te noći neka su svi slobodni da čine sve što im je volja u pesmi igri i ljubavi nek slave bogove, nek jedu meso žrtvovanog vola, nek piju vino i pevaju ime boga Paka. I u miru kasnije to postade tradicija – dvaputa godišnje, u proleće i u jesen slavio se festival uz žrtvu, vino, pesmu, igru i vođenje ljubavi u čast boga Paka, i zvao se Paktitia. Kasnije ove običaje prihvataju Tračani, a od njih i Grci i Rimljani i nazivaju ih Bahanalije ili Dionizijske Misterije. Ovakvi običaji separativno održali su se i dan dans širom evrope u mnogim tradicijama od Rusalskog Transa, preko Poklada do promajskih praznika i lokalnih fešti. Istinu za volju, magična moć ovog rituala dala je snagu svima i poraziše Kurgane u bitci na Koganu (Karpatima), i tako osiguraše mir u sledećih 2 godine.

Dve godine posle vratiše se Kurgani i to u većem broju pod vođstvom kneza Karabazmosa. Na svojim monjima galopirali su kroz sela noseći baklje i paleći kuće. Očajna i furiozna Eisna, zbunjena napadima ode još jednom kod Danojle.

Danojla pogleda u knjige starostavne, i proročanstvo izgovori sestri svojoj kraljici:

Na proslavi boga Paka, pred poslednju žetvu, dana kada svetlo i tama budu ujednačeni, i mesec bude mlad, zagrmeće iz vedra neba i dve krune će se sresti kraj svetoga kamena. I dok budeš hodila ka kamenu svetome, prićiće ti siromašna musava devojčica, i zagrliti tvoje skute, nemoj je terati jer ti ona sreću donosi. I kada budeš prižila ruku onome kojeg si do sada zvala neprijateljem i kamen će grom udariti i to će narodu sreću, mir i izobilje doneti za narednih 400 godina...

Zbunjena proročanstvom, u besu napusti odaje Danojle, otrčala je na najviši vidik (Veliki Štrbac) kako bi videla šta se dešava na obroncima njenog kraljevstva. U daljini viele su se horde kurgana na konjima koji su nosili baklje i snažne amazonke koje pešaka, na konjima i jelenima idu istima u susret. U jednom momentu orao slete na rame Eisne ispustivši kamen ispred nje. Segne se kraljica da ga pokupi i na njemu vide čudne simbole. Znala je da je to nekakva poruka, ali sama nije razumela jezik na kojem je poruka napisana. Pitala je šamana Fineja šta poruka kaže. Šaman joj odgovori – „Kurganski knez želi mir, poziva te da u miru povučeš vojsku i da se sastanete kraj oltara, starog kamena“. U tom momentu seti se proročanstva Danojle, sada joj je bilo jasno.

Bio je to dan uoči velikog praznika Paktitia, kasno poslepodne, sunce još nije ni zašlo, kraljica u pratnji najbližih podanika, šamana, vračara, proročica i Amazonki krenula je ka starom kamenu. Lagano pela se planinskim putem dok je njen narod prepun nade i molbom za milošću u očima gledao kraj puta, videla je u daljini kurgane koji je čekaju na konjima. I dalje je bila skeptična, imala je osećaj kao da joj je to sam kraj. Pre nego što je ušla u svete gaje priđe joj musava devojčica pocepanih skuta i zakliče „spasi nas majko“ – sa suzama u očima sagne se da pomiluje devojčicu dok joj je u glavi odzvanjalo Danojlino proročanstvo. Popela se dalje do starog kamena i stala ispred kneza Karabazmosa. Gledala ga je u oči očekujući prelog mira. Počeo je govoriti na svom jeziku dok je šaman prevodio „Lepa kraljice, dolazimo u miru, što je bilo bilo je, zakopajmo ratne sekire. Moj narod dolazi sa hladnog severa, gde zemlja više ne rađa, gde naša čeda gladna plaču. Daj nam zemlje da svoje gradove postavimo ovde i rame uz rame sa tobom dišemo isti vazduh. Moja vojska će te braniti, moji ratnici će štititi svako čedo od svih nasrtljivaca. U tu čast donosimo ti ovaj sveti metal koji i kamen može seći. I kunem ti se na mir barem 500 godina“ Eisna i dalje vođena Danojlinim avetom bez mnogo razmišljanja pristane i pruži Karabazmusu ruku, u tom momentu grom iz vedra neba udari u kamen, a Karabazmusov konj od straha gurne ga bezuspešno i kopito mu se ureza u kamen. To joj je bio poslednji znak da to što je upravo učinila nije ništa loše.

Eisna pozva Kneza da se pridruži slavlju, jer imaju šta slaviti, bogovi su im najzad osigurali mir. Te večeri Eisna obeća Karabazmusu svoju drugu po starosti kćer Rodopu za njegovog sina Borusa, i tako i zakopaše sekire za duže vreme.

Ovaj dobađaj ostao je zapamćen u narodu još dugo. Krabazmusova vojska neustrašivo je štitila svakog pripadnika naroda od svih nasrtljivaca, i njegovi podvizi bili su naširoko poznati. Priče su postale bajke, a bajke legende opevane u epskim pesmama. Kako su vremena prolazila narod je menjao jezike, a i imena samim junacima. Tako je Eisna i postala vila Ravijojla, a karabazmos prvo Tračanski Heros Karabazmos, pa zatim i Kraljević Marko. Ravijojla je Markova posestrima, kamen je i dan danas poznat pod imenom markov kamen.

S obzirom da je drugu kćer dala za princa Boreusa, prva kćer Eisne, Andresila bila je sledeća na tronu, posle Eisnine smrti. No kako je dogovor bio pruženje utočišta Kurganima Eisna im podari zemlju južno od Stare Planine, da nasele i obrađuju zemlju. S obzirom da su Kurgani doneli svoje običaje i verovanja koja su dosta bila siromašna nasuprot već razvijenom društvenom sistemu u carstvu Eisne, samo su sjedinili običaje i verovanja. Eisninim carstvom vladao je matrijarhat dok su Kurgani živeli patrijahalno, no u samom dogovoru nastupilo je vreme jednakosti, jednom verovatno za narednih 3.000 godina u našem društvu, no sama tradicija matrijahata živeće sa starim anrodom sve još barem 2.000 godina.

Nastaviće se...

U Nastavku:

1. Religija Kurgana i Stara Tradicija
2. Borejsko Kraljevstvo i Hiperboreja (Andresilino Kraljevstvo)
3. Smrt Eisne i Večni san Karabazmosa
4. Narod kralja Heimosa

Odlomak iz knjige „Buđenje Boginje“

M.N.